Природни еколошки инспектори

Да ли вам се десило да шетате шумом или да планинарите, а да нисте видјели лишајеве (и маховине)? Сигурни смо да је одговор НЕ. Видјели сте их на веома разноврсним подлогама: кори дрвећа, стијенама и земљаном супстрату, чак и на подлогама које су настале као производ људских дјелатности. Најважнији услов за развој и опстанак лишајева је стабилност подлоге у дугом временском периоду.
А шта су лишајеви? Понекад веома личе на маховине, тако да нијесмо сигурни да ли су једни или други. Могу бити корастог, листастог или жбунастог изгледа, различитих нијанси црвене, жуте, сиве или мрке боје. Можда су ниже биљке! Или,... Лишајеви су јединствена група живих организама који су састављени од представника два различита царства - гљива и алги (понекад, умјесто алги или заједно са њом бивају присутне и неке модрозелене бактерије).

Ко је газда, а ко је гост?

На то питање је веома тешко одговорити. Једноставно, алге и гљиве у тијелу лишаја узајамном помоћи (симбиоза) омогућавају опстанак једни другима. У оваквој структури, алге и гљиве су се измијениле (нарочито гљиве) и у толикој мјери изгубиле своју самосталност, да се не налазе слободно у природи. Комбинација ових организама резултирала је у око 20 000 врста лишајева које су данас познате широм свијета.
Сигурно се питате, па како се онда лишајеви размножавају!? За њих је карактеристично бесполно размножавање. Наиме, из сваког комадића талуса који садржи и алгалну и фунгалну компоненту, може настати нови лишај. Такође, на самом талусу се развијају специфичне структуре тзв. изидије и соредије, из којих се развијају нове јединке.

Како расту и гдје живе?

Као и маховине, и лишајеви имају низак ниво органске продукције, па зато споро расту. Воду и минералне материје упијају цијелом површином талуса, тако да у већој мјери не зависе од подлоге коју настањују. У периодима суше, талус губи воду, постаје крт и смањује ниво физиолошких активности до границе преживљавања. У оваквом стању (анабиоза), лишајеви преживљавају неповољне услове станишта и самим тим имају способност живљења у екстремним еколошким условима, као што су пустиње, поларни региони или врхови високих планина. Наиме, многе врсте лишајева насељавају високопланинска подручја, гдје изнад горње шумске границе граде тзв. лишајску зону. Највећа висина на којој су сакупљени лишајеви је 7000 м, на Хималајима. На Антарктику је забиљежено око 350 врста (поједине врсте забиљежене су близу јужног пола). Зона тундре се сматра царством лишајева, док у тропским предјелима лишајеви "воде жестоку битку" око простора. Наиме, услед велике конкуренције за свјетлост и простор, јављају се тзв. фолиозни лишајеви који у облику тањих или дебљих скрама прекривају површину листова.

Када су објављени први радови из Црне Горе?

Као и у другим земљама у окружењу, и код нас се први радови појављују у 19. вијеку. Лихенофлору Црне Горе истражују страни истраживачи, који заједно са осталим природњачким материјалом (цвјетнице и маховине) сакупљају лишајеве и дају их на обраду другима (Курбер, 1867; Захлбруцкнер, 1888). Према литературним подацима које су објавили остали истраживачи (Кушан, Мурати и Савић) на подручју Црне Горе до сада је регистровано 284 лишајских таксона, са сталном тенденцијом раста броја познатих врста.

Центри диверзитета лишајева у Црној Гори?

Према запажињима бројних лихенолога (научници који проучавају лишајеве), центри диверзитета, односно разноврсности и бројности лишајева, често се поклапају са центрима диверзитета васкуларне флоре. То су подручја која су у дужем временском периоду стабилна, тј. ван су домашаја и интервенција човјека. На примјер, веома интересантним сматрају се планински масиви Дурмитора, Проклетија, Комова, Орјена, кањони Таре, Мораче и друга слична подручја.
Посљедња, озбиљнија истраживања лишајева у Црној Гори, обавила је Сања Савић (Природњачки музеј, Београд), која је у оквиру пројекта "Флористичка и вегетацијска истраживања Дурмитора" (период од 1996-1998. године), сакупљала лихенолошки материјал на подручју НП Дурмитор, дијелом у кањонима ријека Таре и Сушице, преко средишњег платоа до планинског дијела Дурмитора и његовог највишег врха (Боботов кук). Том приликом је забиљежено 127 врста лишајева, од чега је 39 таксона регистровано као нове врсте за подручје Црне Горе.


Биоиндикатори загађења

Дуг живот, неодбацивање старих дјелова и акумулација многих материја у талусу чини лишајеве поузданим индикаторима стања животне средине. Већ је средином прошлог вијека нестанак лишајева из Луксембуршког парка у Паризу доведен у везу са присутним аерозагађењем. Од тада се интезивно ради на истраживањима лихенофлоре у сеоским и урбаним, индустријским срединама широм свијета, чиме је потврђена селективна осјетљивост лишајева на различите степене квалитета ваздуха. Шта то значи? Истраживањима је закључено да су лишајеви нарочито осјетљиви на повишену концентрацију сумпордиоксида, највећег градског загађивача, тако да се на основу квалитативног и квантитативног састава флоре лишајева (присуство или одсуство одређених таксона), може утврдити степен аерозагађења неког подручја.
Након хаварије нуклеарне електране у Чернобилу, маја 1986. године, многим истраживањима је потврђено да лишајеви, преко радиоактивних падавина, акумулирају радионуклиде и да могу представљати добре индикаторе нивоа радиозагађења. Истраживачи са Института за примјену нуклеарне енергије у Земуну, спровели су слична истраживања 1995. године у НП Дурмитор на Жабљаку и показало се да су лишајеви, маховине и гљиве акумулирале дио радиоактивних елемената. Наравно, лишајеви у свом талусу акумулишу и тешке метале, показала су бројна истраживања која су спроведена у многим земљама.


Заштита лишајева

Лишајеви нису директно обухваћени досадашњим међународним конвенцијама о заштити угрожених биљака и животиња (Берн, 1979; ЦИТЕС, 1973 и др.), као и Европском црвеном листом глобално угрожених биљака и животиња (ECE/ЕNVWA/20) коју је Економска комисија за Европу УН (ECE) 1991. године усвојила. Међутим, на основу једног пројекта који је спроведен 1989. године, 209 врста макролишајева је укључено у црвену листу и сматра се угроженим на подручју Европе. Многе европске земље раде националне програме за очување угрожених биљних и животињских врста у које су укључени и лишајеви. На примјер, у Шведској се од 1984. године ради на заштити угрожених врста, тако да њихова листа укљује 214 лишајских таксона од чега се чак 17 води као ишчезле.
Од врста које се налазе на црвеној листи макролишајева ЕЗ, на подручју Црне Горе и Србије је регистровано 11 врста (увршћене су у листу потенцијално глобално значајних врста). У Црној Гори је до сада регистрована само једна ендемична врста – Пертусариа сервитиана Еркицхс. која је распрострањена у централном дијелу Црне Горе, мада је потребно извршити провјеру таксономског статуса ове врсте.


Збирка Природњачког музеја богатија

Посљедњих неколико година, Црна Гора има част да угости др Хелмута Маyрхофа, Универзитетског професора из Граца. У сарадњи са асистентима и студенатима Природно-математичког факултета, одсјек биологија, из Подгорице, сакупљен је обиман лихенолошки материјал на подручју Биоградске горе и у "Ботаничкој башти Дуловине" у Колашину, а који се тренутно обрађује у лабораторијама у Грацу. Др Маyрхофер је прошле године био гост Природњачког музеја Црне Горе. Одушевљен лихенолошким материјалом који смо сакупили у кањону ријеке Мораче и њеном сливном подручју, предложио је да са својим колегом (др Петер Биловитз) уради детерминацију. Са овог подручја је идентификовано 47 таксона који припадају новој, најмлађој збирци Природњачког музеја Црне Горе – Збирци лишајева.


У Јапану за салату, у Француској за парфеме

Вјеровали или не, лишајеви понекад чине дио људске исхране. Наиме, људи из сјеверних субарктичких региона у вријеме оскудице хране, одговарајућим припремама спремају талусе неких врста лишајева који су јестиви, али безукусни (понекад су горког укуса). Међутим, у Јапану се лишај рода Умбилицариа (назван Ињатаке) сакупља и спрема као салата која се сматра деликатесом. Сматра се да је интезивно сакупљање овог лишаја довело у питање његову бројност на овим просторима.
Лишајеви су важан извор хране за животиње арктичких предјела: ирваси и карибуи током зиме користе у исхрани лишајеве рода Цладониа и Цетрариа. У пустињама Либије овце се прехрањују лишајем који се некад налази у виду дебелих наслага на земљи и стијенама.
Неки лишајеви су богати есенцијалним уљима и дериватима депсида, тако да је комерцијално сакупљање ових врста за потребе индустрија парфема и даље актуелно, на примјер, у јужној Француској.
Из лишајева се добијају веома цијењене пурпурне боје, за које су и стари Грци знали. Све до 19. вијека у јужној Европи су се користили лишајеви рода Rochella за добијање индустријских боја, док су се неке друге врсте користиле на сјеверу, за бојење вуне. До данашњих дана, неки лишајеви се користе за добијање различитих нијанси пурпурне, црвене, окер и браон боје.


Ђедова брада

Примјена лишајева у медицини има дугу историју. У старом Египту, у 17. и 18. вијеку п.н.е., највјероватније је коришћена врста Псеудеверниа фурфурацеа. Хипокрит је користио лишај Уснеа барбата за лијечење неких болести. (Овај лишај је у великој количини заступљен на четинарима у НП Дурмитор. Понеко га зове "ђедова брада".).
У средњем вијеку се трговало неким врстама лишајева, које су високо цијењене од стране медицинара. У народној медицини се коришћење лишајева очувало до дана данашњег. Наиме, лишајска супстанца-жути пигмент или уснинска кисјелина је антибиотик широког спектра дјеловања и користи се за третирање спољашњих упалних процеса и површинских рана.