Отворено писмо Жандармерији од момка који је синоћ чувао барикаду

 Док ти чуваш плату ја чувам свој дом. Сестру сам изгубио али нећу мајку. Оца сам изгубио али нећу очевину. Бранићу и мајку и огњиште док сам жив док ти браниш фотељу и новац а ја ти правим проблем како кажеш.

Да ли би ту цев коју си синоћ упирао у мене искористио када би добио наређење? Како можеш пред своју децу знајући да си учествовао да се одузму моја? Како можеш наређење да ставиш испред свог народа, морала и правде? Како уопште наређење можеш да ставиш испред једног поштеног и честитог човека?

Мој отац је погинуо бранећи отаџбину као твој колега, полицајац. Када би само знао да му је сина рођеног, његов брат по дужности у одбрани мира и отаџбине, угурао цевком аутомата у шиптарску злочиначку квази-републику.

Има ли срца под том фантомком? Чије је то срце?

Док себи смишљаш оправдања мисли и о томе како си ноћас издао своју децу, свог палог саборца, своју отаџбину којој си дао заклетву, свој народ који си се заклео да чуваш. Правиш границу између Србије и њеног срца. Између нас Срба на Косову и вас Срба из централне Србије. Докле иде то. Има ли Бога у теби?

Искрено,

Милан са барикада, момак који брани очевину