НАТО: нови облик сарадње и старе предрасуде

Састнак НАТО који је почео 18. априла у Бриселу, на нивоу министара иностраних дела и одбране, биће одлучујућа тачка на путу ка главном догађају Северноатлантске алијансе текуће године- мајском самиту у Чикагу. Овај састанак се одиграва у време које није једноставно за западну војно-политичку алијансу. Нарастајући проблеми у Авганистану, погоршане геополитичке околности на Ближем и Средњем Истоку, неспремност европских земаља да на себе узму допуснко бреме подршке војним операцијама, траже од руководства НАТО оперативну реакцију. У оваквој ситуацији, била би логична ближа сарадња са Русијом. Томе, међутим, пре свега смета проблем озлоглашене америчке противракетне одбране. Дакле, шта су тренутне перспективе за развој односа између Русије и НАТО: Напредак или неуспех? На ово питање је покушао да одговори  наш колумниста Петар Искендеров.

На речима, лидери блока изражавају своју спремност ка дијалогу. Међутим, у пракси, усагласити приступе за сад је успело само у случају Авганистана, а у Либији и на Косову- за  своју делатност НАТО не може да добије одобрење Русије.

Несагласност међу конструктивним изјавама и стварним делима, карактеристичан је и за позоцију НАТО у вези са проблемом ПРО. Руководство САД и Северноатлантске алијансе упорно уверавају руску страну, да систем ПРО никако не угрожава стратешки потенцијал Русије. Али, при томе, већ неколико година, они категорички одбијају да ову чињеницу и потпишу на папиру- у облику јасног  билатералног уговора. Данас, вероватноћа  постизања овог уговора није велика- рекао је за „Глас Русије“ директор руског Центра друштвено-политичких истраживања Владимир Јевсејев:

„Претпостављам да у овој ситуацији Запад неће  дати Русији правне гаранције у вези са противракетном одбраном, на чему Русија инсистира. Са тим у вези, а имајући у виду ову сложену ситуацију, Русији предстоји да започне стварање сопствене националне ПРО. Наравно, достављање писмених гаранција о неусмерености америчког система против Русије, довело би до налажења читавог низа решења. Али, сад рачунати на то, не вреди. Уместо тога, може се очекивати достизње компромисних договора у низу техничких питања- таквих, као что је осигуравање делатности зајдничких центара размене информација: компјутерско-виртуелних, али и са присуством официра са обе стране.“

Међутим, нова стратешка концепција блока, такозвана „паметна одбрана“ (Smart Defense), има задатак осигуравање „енергетске безбедности“. А оваква формулација већ фактички лимитира војно мешање у сваком региону света, па чак и у оном- бар делимично богатом енергоресурсима, а у духу традиције „хладног рата“ и блоковске поделе света. Ето тако изгледа код НАТО нови облик са старим предрасудама.