Породични факултети у РС

 Тако су се сви расписали о државним факултетима који су практично у својини неколико породица при чему катедре прелазе са очева на дјецу у форми рођенданског поклона. Нема мјеста чуђењу као што нема мјеста ни очекивањима да у тешко обољељелом и морално срозаном друштву било шта може остати здраво ако не расте под стакленим звоном у стерилним условима. Владини медији у суштини спинују јавност као увертиру у избор ректора Универзитета у Бањалуци јер је на то мјесто намигнуо већи миљеник власти него што је то двомандатни ректор Станко Станић који се безбрижно башкари у ректорској фотељи још од 2006 године. То је онај исти Станић који је на таласу рушења уставног поретка Српске био, заједно са Марком Павићем, десна рука Биљане Плавшић. Но, Станић завређује смјену због ужасавајућих резултата које оставља иза своје шестогодишње владавине. То вријеме остаће упамћено по много чему, али прије свега по процесима срозавања академског морала и приватизације државних образовних институција. Оличење тог ништавила је управо факултет са кога је Станић дошао за ректора, али је на мјесту декана оставио свог пашенога др Кондић Новака који је, да све буде у фамилији, на истом факултету додијелио звање и запослио свог сина. Али, Економски факултет у Бањалуци не функционише као д.о.о „Кондић и Станић“ него као акционарско друштво у коме знатне акције држе и друге фамилије. Тако је Драган Микеревић, иако има проблем да формулише простопроширену реченицу, за свога насљедника на истом предмету запослио сопственог синчића иако се то коси са међународним рачуноводственим и образовним стандардима. Уз поменуте перјанице ту је и династија Тодоровић, комада два, иако је у изгледу да се и други Тодоровићев син ухљеби баш у тој јавној и, да брука буде већа, образовној институцији. Ништа од овога није се десило преко ноћи већ у процесима под покровитељством Станка Станића уз саслужење остатка братства. Тако се десило да, иако Економски факултет никада није био предмет приватизације, буде заузет без марке и без иједног дашка отпора, изузме ли се скупо плаћена демонстрација морала покојног професора Краварушића и јавно алармирање професора Ћелића. По угледу на економску елиту сличног посла су се латили и на дугим факултетима сви који су препознали ово вријеме аморалности као прави тренутак за „научно“ напредовање. Зато и слика наше економије као у огледалу одговара слици факултета на коме раде економски експерти све са својом дјечурлијом. А на врху пирамиде сједи необавијештени министар који о томе, као и о много чему другом, нема појма.