Наука као задња рупа на свирали

Нацрт овог документа практично је краткорочно омеђен на период до 2016. године што отвара питање позиције и реализације фундаменталних циљева друштва. Логично би било да се и ова стратегија ослања на егзактне показатеље који произилазе из пописа становништва али пракса да се кућа прави од крова није изузета ни у овом случају. Стартна позиција је више него илустративна и депримирајућа јер тренутна финансијска улагања у истраживање и развој у Републици Срској износе свега 0,25 бруто домаћег производа. Свако поређење са европским тенденцијама које прокламују инвестиције у науку до три посто друштвеног производа у најјачим земљама Уније, упозорава на потребу реалног сагледавања огромног заостатка науке и технологије у РС. Смањењу тог јаза неће допринијети ни то што је овим документом планирано да се та улагања у наредне четири године повећају на 0,5 посто. Једна од новина је и најављено оснивање фонда за науку, те увођење обавезног намјенског издвајања за истраживања од посебног секторског интереса. Надлежни у Министарству науке и технологије РС су дали и „визију“ новог научно-истраживачко-развојног система, а предуслов за њену реализацију је, како су навели предлагачи, тек „ препознати науку и технолошки развоја као стратешке вриједности за РС“. Овакво празнословље говори само за себе јер, док у свијету траје рат око престижа у муњевитом технолошком и научном развоју који је у потпуности измијенио људски живот, у РС се ради на „препознавању“ тог процеса. Но, највећи проблем, чак већи и од мизерне финансијске основе за развој науке, је трагична чињеница да је наука протјерана са факлултета који су одувијек и свуда били, не само образовне него и научне институције. У томе је немјерљив допринос министровања Антона Касиповића у стварању амбијента у коме је могуће са плагираним или купљеним дисертацијама стећи „научно“ звање и при том још и катедру са које ће се оно ширити немилострдно сакатећи генерације које су жртве оваквог поимања висококообразовних и научних институција.