Живот у којем постоји Бах благословен је

Међународни конкурс пијаниста који се тренутно одвија у уралском граду Јекатеринбургу поставља за циљ не само да открије победнике, већ и да врати културном животу Русије достојно име пијанисткиње Вере Лотар-Шевченко. Конкурс је назван у њену част.

Вера Лотар-Певченко била је судбински везана са све земље – Русијом и Француском. Тако да је сасвим природно да је иницијатива да се организује конкурс који би носио њено име потицала од истакнутих уметника управо ове две земље: Ани Жирадо и режисера Владимира Мотиља – обоје су нажалост преминули, као и пијаниста Михаила Плетњова и Паскала Девуајона.

Верина судбина је била трагична, мада њен стваралачки живот у Француској је започео блиставо. Већ са 12 година Вера је наступала на сцени са оркестром под управом великог Артура Тосканинија. Студирала је код истакнутог француској пијанисте Алфреда Корта. Одушевљено ју је примала публика европских и америчких градова. Будућност јој се чинила блиставом, безбрижном... Али 30-их година француска пијанисткиња се удала за руског инжењера акустичара Владимира Шевченка. По једној од верзија, он је сматран сарадником совјетског туристичког представништва, по другој емигрантом првог таласа, који је сањао да се врати у домовину. Сан се остварио! Вера Лотар-Шевченко је са мужем допутовала у СССР 1938. године у јеку стаљинистичких репресија, и наравно, њен муж је одмах био ухапшен због шпијунаже. Жена је тада отворено изјавила: власт која оптужује поштене људе злочиначка је. Разуме се, ухапсили су и њу. 13 година провела је у нечовечним уславима ГУЛАГ-а. Али при томе је успела да сачува своју личност и што је сасвим невероватно, професију пијанисткиње. Буди или умри! Ове речи могу се сматрати девизом саме Вере Лотар-Шевченко.

Чим се ослободила из затвора, она је стигла до града Нижњи Тагил на Јужном Уралу и дошла тамо у музичку школу. Учитељи који су чили како свира, били су задивљени. Они су помогли да се дојучерашња затвореница узме на посао у градско позориште. Тамо се Вера Лотар-Шевченко упознала са режисером почетником Владимиром Мотиљем. Низ година касније када је приступио снимању историјско-романтичног филма Звезда очаравајуће среће, он се сећао Вере – њеног карактера, судбине. Управо ова сећања су му помогла да направи у филму лик Францускиње Полине Гебл која је добиал личну дозволу русог цара Николаја Првог да прати на робији свог вољеног, учесника устанка против самодржавља 1825. године. Одустаћу од своје отаџбине и спремна сам да се потпуно потчиним вашим законима, изјавила је Полина Гебл. Исто тако је поступила Вера Лотар-Шевченко, сматрао је Владимир Мотиљ. У радиоархивима се сачувао интервју са режисером где он развија своју мисао.

Када сам писао сценарио филма, ја сам подразумевао Веру Лотар са њеним темпераментом, са акцијом која је претицала мисао. Тачније прво акција, затим осмишљавање. Она је била човек дубоког, снажног темпарамента, то се одражавало у њеном животу, стваралаштву. Када сам слушао њено извођење Бетовена, Шопена, овај темперамент је очаравао, он је остављао огроман утисак.

60-их година у совјетској штампи се појавио први оглед о чудесној пијанисткињи која живи у анонимности. И тада се према Вери Лотар-Шевченко појавило интересовање у круговима интелигенције – хуманитарне, чак и научно-техничке. Узели су је под заштиту научници новосибирског Академског градића, највећег научног центра направљеног 1957. у Сибиру. Пијанисткиња је отуптовала тамо, провела ту последњи период живота – не најгори у њеној страшној судбини – све до смрти 1982. године. У зениту своје друге славе Вера је много пута могла да оде назад у домовину, у Француску. Али говорила је: У животу се никада не сме враћати назад.

Филм о судбини Вере Лотар-Шевченко 1989. године снимио је познати совјетски режисер Валериј Ахадов, на главну улогу је позвао звезду француске кинематографије Ани Жирардо. Филм под називом Руф био је приказан на Канском фестивалу. Евопа је поново видела на екрану велику глумицу коју су многи већ отписали због година. Са ужасом и дивљењем европљани су сазнали за судбину пијанисткиње Вере Лотар-Швеченко, на чијем гробу су биле урезане њене сопствене речи: Живот у којем постоји Бах благословен је.