Климатске разраде америчких научника могу да постану оружје за масовно уништавање

Амерички физичар Роб Вуд је смислио како да спасе планету од глобалног загревања. Довољно је једнсотавно направити облаке од слане морске воде, како би они одбили космичку радијацију назад у космос. Ипак руски експерти тврде да је иницијатива осуђена на неуспех: то је опасно и неефикасно.

Облак од морске воде обавезно ће се претворити у слану кишу и уништити огромну количину биљака, учиниће неповољном за живот воду у слатководним акумулацијама. После таквих падавина обично се формирају беживотне пустиње. Противници рукотворених облака уверени су да такве технологије могу да постану климатско оружје. Тако на пример могу да се изазову вештачке поплаве које ће уништити читаве градове. У теорији такав апокалиптични сценарио може се реализовати. Тим пре што човек већ уме да управља временом, али само не у глобалним размерама, уверен је руководилац енергетског одељења Гринписа Русије Владимир Чупров.

- Кишама се може управљати. Када је се према Москви кретао радиоактивни облак после хаварије у Чернобиљу, њега су спуштали помоћу аеросола. Кише су пале у Туљској и Гомељској области. Ако погледате радиоактивни траг, он је 1986. пао са кишама, не стигавши Москву.

Ал у СССР нису правили облаке, већ само вештачки мењали путању њиховог кретања. Сада је једнсотавно немогуће створити такве облаке, једнсотавно нема таквих технологија, истиче директор Института за ноосферу Борис Режабек.

- На коју висину може да се избаци вода из топа? На једно три километра. Људи очигледно немају представу који се обим воде налази у реалном облаку. Рецимо, облак изнад Москве носи у себи хиљаде, а мало мањи облак стотине тона воде. И шта, они хоће да избацују стотине тона воде на одговарајућу висину? То је бесмислица.

Чак ако научницима пође за руком да направе облак, он ће се распршити за неколико сати. А то значи да планета неће моћи да се спасе од глобалног загревања. Тим пре што облаци нису у стању да кардинално утичу на температуру атмосфере Земље. Као пример руководилац енергетског одељења Гринписа Русије Владиир Чупров наводи снажу ерупцију филипинског вуклана Пинатубо 1991. године. Тада је формиран облак пепела величине 125000 квадратних километара, ради поређења, то је практично једнако површини Грчке.

Искуство вулкана су фактички исти ти вештачки облаци који делимично заклањају планету од радијације, одбијајући је назад у космос. Али ефекат је врло кратковремени. Вулкан Пинатубо је почетком 90-их дао смањење температуре отприлике на пола године. Затим се све вратило на своја места и чак се убрзало. Као дугорочан ефекат који би гарантовао искључење климатских промена то не одговара.

Западни научници су више пута износили пројекте стварања гигантских сочива око Земље, космичког отпада или сателита, како би се омела сунчева радијација и вештачки створила сенка над сушним територијама. Ипак за сада нико није решио да израчуна последице таквих пројеката.