Један од најзанимљивијих фактора у саставу европске репрезентације

Јункерова самосталност и његова верност идеалима европске интеграције није свима по вољи. Међу главним опонентима је Велика Британија. 2004. године, када се разматрала кандидатура Јункера на дужност преседника Европске комисије, тадашњи британски премијер Тони Блер блокирао је фактички његово именовање. Бивши канцелар Немачке Герхард Шредер убеђен је да је управо овај корак, диктиран нежељом Магловитог Албиона да добије у руководству ЕУ јаку личност, у много је био претеча каснијих тешкоћа саме ЕУ.

Али актуалне немачке власти нису превише наклоњене свом сраднику из Луксембурга и као између редова истичу му претензије за исхитреност проширења ЕУ, извршеног на основу мастрхтских принципа „а-ла-Јункер“.Ипак ове оптужбе у многоме су неосноване, уверен је шеф сектора за политичку интеграцију Европског института РАН Николај Кавешњиков.

- Инциијатива за интеграцију нових чланова у ЕУ потицала је од самих земаља Централне и Источне Европе. Управо оне су под паролом Вратимо се назад у Европу тежиле да ступе у ЕУ и НАТО. Али не треба заборавити да је проширењу ЕУ на Исток придаван велики политички значај као средству да се осигура стабилност и безбедност у врло проблематичном региону Европе. Дати задатак у целини је био решен: Источна Европа се није претворила у ареал међунационалних кофликата по узору на бившу Југославију. А у томе је велика политичка заслуга управо ЕУ и његових механизама.

Очигледно да сутрашњи преговарачи Путин и Јункер неће се ограничавати билатералним односима. У саопштењу прес-службе председника Русије подвлачи се да ће стране размотрити супротстављање светској финанијско-економској кризи, између осталог у зони евра, рад на важним пројектима као што је прелазак на безвизни режим између Русије и ЕУ и склапање новог базичног споразума, као и даљи развој међурегионалних контаката, стоји у документу.