Бранко Радун: Ревитализација Рафинерије као модел ревитализације привреде

Када се говори о новим инвестицијама у Србији, често се запоставља чињеница које врсте су то инвестиције. Најнижи ниво инвестиција „корисности“ су оне које не запошљавају много људи или пак радна места која отварају и нису квалитетна. Овде не говоримо о „инвестицијама“ које су у току приватизације довеле до затварања или редукције производње, каквих је било доста, већ само о оним које бисмо могли назвати позитивним, како за инвеститора, тако и за ширу заједницу. Оно што је изузетно ретко у транзиционој Србији су инвестиције које доносе радна места и јачају извозни потенцијал наше посустале привреде. Још су ређе оне које доносе нове технологије и стварају основу за дугорочан развој, а позитивно делују на развој не само своје привредне гране већ и целокупног привредног окружења.

ОД „СТАРОГ ГВОЖЂА“ ДО НАЈНОВИЈЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ
 
Таква развојна инвестиција је стратешко улагање у Рафинерију у Панчеву од стране „Гаспромњефта“, у износу од око 400 милиона евра, што би требало да омогући производњу најквалитетнијих горива по највишим европским стандардима на нивоу од пет милиона тона годишње. А то је више него довољно за домаће потребе за горивима евро пет стандарда, па ће остати и за извоз у региону.
Но, како је та високо технолошка инвестиција у Панчево више него позната широј јавности, рекли бисмо нешто о једној другој инвестицији, која је некако у сенци тог великог и стратешког улагања у прераду нафтних деривата. То је прича о судбини новосадске Рафинерије НИС-а, која је до сада била увек у запећку и претило јој је неколико пута и пре доласка стратешког партнера из Русије гашење, јер је Србији довољно једна и то она већа, панчевачка Рафинерија. Политички разлози су надјачавали економске и технолошке, и новосадска Рафинерија је настављала са каквим-таквим радом. Са новом технологијом прераде у Панчеву новосадска Рафинерија је постала технолошки заостала и мање-више непотребна у оквиру „Нафтне индустрије Србије“. Најједноставније решење је било њено затварање, које је да поновимо било планирано и пре деценије.

РУСКИ МЕНАЏМЕНТ, СРПСКО ИСКУСТВО И АМЕРИЧКА ТЕХНОЛОГИЈА
Но, нови менаџмент НИС-а, на чијем је челу генерални директор Кирил Кравченко је одлучио да ипак нађе неко продуктивно решење за новосадску Рафинерију. Новим пројектом ревитализације Рафинерије је предвиђено да она постане регионални центар за производњу базних уља, у шта ће бити уложено најмање 100 милиона долара, пројекат ће израдити светски познати стручњаци у тој области – „Шеврон“.
Због чега је пројекат баш у Новом Саду? На првом месту овде је производња изузетно квалитетне нафте „велебит“, која максимално одговара не толико за производњу горива, већ за производњу ретке врсте базних уља. То значи да постоје две врсте рафинерија – једне које производе за тржиште и друге специјализоване које производе за друге рафинерије. Овде је други случај у питању.
Друге компаније у Европи и региону увозе такву нафту из Јужне Америке, а ми је имамо при руци. Било би штета и за природне и за људске ресурсе ако се таква шанса за производњу изузетно квалитетне и ретке врсте базних уља пропусти.
Чим инвеститор буде донео коначну одлуку, следиће испорука нове опреме високе технологије прераде нафте, а то ће за последицу имати оживљавање на новим технолошким основама већ одавно амортизоване производње. То ће за последицу имати очување постојећих и остварење нових радних места која су квалитетна и профилисана (а не као у „шрафцигер индустрији“ нискоквалификована). То ће за последицу имати нови извозни производ за које је отворено регионално и европско тржиште, јер ће највећи део базног уља ићи у извоз. То значи и одређено побољшање спољнотрговинског биланса који је данас изузетно лош по Србију – мало извозимо, а много увозимо. Ово је изузетно битно јер нема ни стабилне привреде, а ни стабилног друштва без извозно оријентисане привреде. Овакав пример би требало да буде максимално подржан, јер је редак позитиван пример који показује којим путем би требало да иде развој српске извозне привреде.
Нарочито је значајно што се оваква права технолошка и стратешка инвестиција дешава у време велике глобалне кризе, када је мало инвеститора који су спремни да ризикују свој новац кроз инвестиције у „несигурне регионе“ као што је Балкан. Јачање индустријског потенцијала Србије у условима рецесије и тешке ситуације са буџетом кроз овај и сличне пројекте стратешки одговара и Влади Србије, која покушава да пронађе излазак из ћорсокака сиромаштва и корупције. Оно што је још позитивно у овој инвестиције осим запошљавања људи на квалитетним радним местима и извозне оријентације на профитабилне производе је и чињеница да се овде инвестира новац који је зарађен у Србији, што значи да нема задуживања са стране и враћања великих камата. Исто тако кроз инвестицију у панчевачку и новосадску Рафинерију НИС заиста ствара основу да се прошири на регион и да у неким областима постане оно што се често каже „регионални лидер“. Исто тако је држава на добитку, јер осим новог пореза који се убира од овакве ревитализације, јачају и акције државе у оквиру НИС-а, јер је други акционар Влада Србије. Стога се и рачуна на подршку власти и институција које могу да дају допринос примени овој високо технолошкој и стратешкој инвестицији.

„ШЕВРОН“ КАО ГАРАНЦИЈА УСПЕХА                                                 
Да је овај пројекат изузетно озбиљан и високотехнолошки по својој концепцији сведочи и присуство компаније која је светски лидер у овој области – „Шеврон“. Њихов представник Јан Стегстра је рекао да је пројекат ревитализације РНС веома важан и од стратешког значаја за компанију. Он каже да је топ менаџмент „Шеврона“ посвећен успеху овог заједничког пројекта, у којем учествује поред НИС-а и власт у земљи. Њихово велико искуство у оваквим пројектима и дугогодишња сарадња са НИС-ом и „Гаспромом“, од којих истичу свој технолошки допринос новој технолошкој преради нафте у Панчеву („Хидрокрекинг“) за производњу најквалитетнијег дизела који задовољава најстроже европске и светске стандарде. Он истиче да је од изузетног значаја за овај пројекат постојање веома квалитетне „велебит“ нафте као сировине, затим могућности интеграције две рафинерије (да раде „упарено“), као и постојање новосадске Рафинерије са својим стручним и искусним кадром. Све то заједно омогућава да се као ретко где у Европи производе базна уља и да се на тај начин отвори једна нова извозна „ниша“ за НИС и за српску привреду. Једном речју корпорација „Шеврон“ својим именом и репутацијом коју има на глобалном нивоу у области нових технологија прераде и производње базних уља, те двогодишњем учешћу у креирању плана ревитализације Рафинерије гарантује висок проценат шансе успеха за овај пројекат.
Оно што је још видљиво из овде написаног је да су нове технологије обезбеђене од оних који су на самом врху, те да ће се технолошки трансфер обавити и на корист научног и стручног развоја домаће нафтне индустрије и науке о њој. Једна је ствар када ви имате приступ застарелим или прљавим технологијама које немају перспективу, а сасвим друга када је у питању сам светски технолошки врх који вам доноси опрему и знања која омогућавају извоз производа који нису сировине или пољопривредни производи (што је најчешће наш случај), већ продукти високе технологије који доносе и висок профит по јединици производа, а шире гледано и стабилну развојну криву у будућности. Оваква инвестиција ће бити импулс и за друге који ће учествовати у пројекту или од њега имати директне, или посредне користи, а пре свега реч је о људима који ће у оквиру овог пројекта или у вези са њим наћи посао и савладати нове технологије и вештине.

ПОУКЕ ЗА РЕВИТАЛИЗАЦИЈУ СРБИЈЕ
Пример Кине говори да је једини пут развоја за земље које не поседују високе технологије и немају профилисано тржиште је да привлаче овакве инвестиције које подижу ниво знања и вештина у привреди и друштву у целини, са циљем да се у другој фази аутономно укључе у привредну трку са другим глобалним играчима. Наравно да је Кина „нешто сасвим друго“, али исто тако је јасно да нема аргумента против коришћења њихових искустава у оквиру наших ограничених ресурса и могућности, те специфичних балканских услова.
Србски речено – власт у Србији би требало активно да трага за оваквим приликама и да их заједно са домаћим и страним компанијама реализује на обострану корист. Ако је пројекат озбиљан, ако је стратешки, ако доноси нове технологије и нове шансе, он мора бити вишеструко подржан од локалне и националне власти, али и од институција попут универзитета или института. Било би адекватно ако би се формирао институт или агенција са међуресорним саставом и мултидисциплинарним приступом, који би се бавио подршком стратешким пројектима и онима који имају дугорочне позитивне последице по привреду и друштво. То подразумева и нови развојно оријентисан однос власти према производњи који би у себи укључивао и подршку извозним пројектима, али и супституцију увоза нарочито када је реч о финалним производима и услугама који би се могли код нас „одрадити“.

 
Извор: Печат