Владимир Војнович: Нисам дозвољавао да ме оборе

26. септембра Владимир Војнович, познати писац кога називају сатиричарем број један у постсокветској књижевности, прославља 80. рођендан.

Дане уочи јубилеја Војнович је провео у црноморском граду Анапи. Али у летовалиште није дошао да се одмара, већ да ради: овде је био на челу фестивала Киношок. Гледао је по неколико филмова дневно, давао интервјуе, поправљао текстове, при томе сваког дана пливао пут хоризонта... Имао је енергије за све. А и шта су то филмови и пливање, када је још пре годину дана он смело сео за управљач авиона – и полетео! У интервјуу за Глас Русије сећа се тога са задовољством.

- Питају: Хоћете сад да полетите? Кажем: Хоћу! Отишли смо негде далеко од Москве, дошли у неко место, село, на крају села двориште, а у дворишту неколико авиона, трактор, чамац са мотором, мотоцикл и кокошке... Испоставило се да је то приватни аероклуб. Тамо сам и летео. На своје чуђење схватио сам да могу.

Шездесет година нисам се дизао у небо – од када сам као младић учио у аероклобу. Ипак нисам се бојао! Стиче се утисак да се Војнвич уопште ничега не плаши, зато све време ратује, у складу са својим презименом. Између осталог, писац никада никог није нападао, само се бранио.

- У младости сам се бавио рвањем, некада нисам имао довољно частољубља да сањам да некога оборим. Најважније је било да ме не оборе. Волео сам да заузимам одбрамбенис став. Исто као и у животу. Никада нисам имао жељу да ратујем са совјетском влашћу. Она је почела са мном да ратује, а ја сам се борио, нисам давао да ме оборе.

Владимира Војновича су протерали из СССР 1980. године, лишили га држављанства. Осветили су му се за писма у заштиту дисидената, за блистави сатирични роман Живот и доживљаји војника Ивана Чонкина, нелегално објављен у Немачкој и Француској. Када је захваљујући перестројки овај роман изашао у домовини, читала га је читава земља. Војник Чонкин је стално доспевао у смешне, идиотске ситуације, а читаоци су препознавали у томе совјетску стварност – чиновике, ограничене командире, игнорантски однос према обичном човеку... И смејали су се над текстом кроз сузе...

1990. године Војнович је, вративши се из емиграције, довезао ново ремек-дело: сатиричну антиутопију Москва 2042. Писац је био пун наде у обнову земље. Признаје: прво су се оне остваривале, али затим се ситауција променила. Тако да акције протеста које су започеле у децембру прошле године по његовом мишљењу закономерне су:

То је нромално када постоји руководећа снага и постоји опозиција која јој је равна и која претендује на власт, мења ту власт, затим власт постаје опозција... Ово смењивање је гаранција стабилности у земљи. Стабилност се достиже само путем редовне промене власти у току слободних и поштених избора.

Сада Владимир Војнович пише сатиру о догађајима савремености. А поводом јубилеја је припремио збирку песама и прича за одрасле, илустровану сопственим цртежима. Последњих година Војнович се испољио и као сликар: црта пејзаже, портрете, учествује у изложбама.