Непознати хероји Стаљинграда

О хероизму и јунаштву војника за време Стаљинградске битке написано је много. Ипак посебна страница међу тим борбама је подвиг лекара санитараца. Они су износили рањене са поља битке, пружали помоћ под мецима. Често су морали да помажу не само својим војницима, већ и немачким. Према Хипократовој заклетви, у време ратних дејстава лекар је дужан да спашава и своје и туђе. О тим суровим данима борци Црвеног крста су причали допсинику Гласа Русије.

Од јуна 1941. гоидине у Стаљинграду и области почињу да се формирају болнице. Од 1941. до 1943. године за фронт су радиле већ 432 болнице. У војне болнице су претворене школе, болнице. Већи део медицинских радника су биле жене и тинејџери који су били хитно позвани у помоћ фронту. Пректично нико од њих није имао искуство у раду. Неки су стигли да заврше тромесечне курсеве медицинске припреме. Пружање прве медицинске помоћи морало је да се учи самостално. Сваког дана стотине рањених су пребациване у болнице. Доласком мразева ситуација се погрошала. На зиму 1942. године температура је достигла минус четрдесет. У граду је започела епидемија тифуса, говори Антонина Георгијевна Григулич (Морозова). На лето 1942. године као 16-годишња девојак кренула је у санитарну војну болницу.

Од краја новембра су започеле жестоке борбе. Бомардовања и ракетирања нису престајала. Рањени и убијени нису могли да се преброје, говори Антонина Георгијевна. Она је заједно са својом другарицом ишла у помћ борцима.

- Када су Немце коначно разбили овде код Стаљинграда, сви смо се вратили на линију фронта да помажемо да се сакупе наши војници и убијени Немци. Зима. Људи су лежали под снегом. Ми смо их откопавали. Све смо скупили. Хоћеш, нећеш. Две девојске су вукле војнике, слагале их и сахрањивале. У области Песковатка много је сахрањених – и Немаца и наших. Тамо су остали заробљени Немци. Ми смо их узели у болницу и лечили.

Односи између Немаца и Руса ван поља битке до данас остају мало проучена страница у историји рата. Зато је посебно занимљива прича Валентине Фјодоровне Полесне (Јутаеве) која је служила у санитарчној чети на првој линији. У зиму 1942. године упутили су је са посебним задатком у немачку војну болницу која се налазила у згради цркве 15 километара од Стаљинграда. Она се добро сећа првог разговора са немачким лекаром.

- Дошла сам увече у болницу и представила се. На рукаву сам имала црвени крст. Кажем: ја сам совјетски медицински радник. Командант батаљона ми је рекао да морам да одиграм ову улогу. У Хипократовој заклетви се каже да за време рата војни лекар сваке земље мора да спасава и своје и болеснике противника. Ја сам лекара подсетила на то. Он је устао и мирно рекао: Ја вас разумем, ја сам лекар. Учинићу за совјетске војнике и своје све што је у мојој моћи.

Буквално недељу дана касније Валентина Подлесна је заједно са немачким лекаром спасавала совјетског борца:

- Наши војници су донели на носилима совјетског потпоручника, рођеног 1916. Када су га донели, замолила сма главног лекара, хирурга Николаса, да га видим. Он је мени преко Пољака који је тамо био рекао: Рана у близини аорте. Не може да се транспортује. Операцију могу да урадим, али само ако потпишете. Добар исход не гарантујем. Нисам могла ништа да учиним. Све једно га не би довезли. Потписала сам. Он је оперисао, све је прошло успешно. За два-три дана већ је могао да се транспортује. Известила сам о свему команданта батаљона и довезли су га у нашу совјетску болницу.

Александра Дибижева,