Научники скептични у вези са будушношћу деце из хомосексуалних породица

У свету се распламсава скандал око научног рада професора Марка Регнеруса из Универзитета државе Тексас (САД) у Остину, који је дошао до закључка о томе, да деца, васпитана у једносполним породицама, горе су адаптирана за самостални живот и чешће извршавају самоубиство.

Резултати истраживања професора су пали, може да се каже, на плодно земљиште. Питање улоге и места сексуалних мањина у људском друштву данас је веома акутно. До тога је дошло под утицајем власти неких западних земаља, које су одлучиле да пруже хомосексуалним паровима веће могућности за формализацју својих односа.

Поред тога та тема, свакако, није нова. Она је повезана с проблемом субјективности људског морала и социјалне прихватљивости ненасилних облика девијантног понашања. Међутим, раније је реч била о самим хомосексуалцима, данас, као да се помиривши с њиховим правом на легални заједнички живот, јавност размишља, ди ли могу ти људи да васпитавају децу.

Професор Марк Регнерус, који ради на катедри социологије и становништва научно-истраживачког центра Тексашког универзитета, сматра да последице таквог васпитања ће бити, највероватније, негативне. Између осталог, он тврди, да се код такве деце региструје аномално високи ниво венеричних оболења, неспособност да чувају породичну верност, аномално висока склоност суициду, социјална дезадаптација и губитак сексуалне самоидентификације. Осим тога, професор наводи да око трећине деце, која су стасала у хомосексуалним породицама, било је некад приморано на секс упркос њиховој вољи (између осталих, од стране родитеља).

Сигурно, професор има и вруће присталице, и вруће противнике. Сам он сматра да се против њега води информативни рат. Поред тога эксперти сматрају да су закључци о даљим последицама васпитања деце у породицама, где су родитељи имали хомосексуалне односе, преурањени. Ствар је у томе што су хомосексуална партнерства и бракови постали легални сасвим недавно. Дакле, истраживања је неопходно наставити. Тим пре, што се питање сада поставља не толико о слободи избора два одрасла човека, колико о томе, како ће тај избор утицати на судбину детета, које, нажалост, нема слободу избора.

Говорт академик Руске академије природних наука, кандидат филозофских наука Сергеј Кључников.

- То је акутан проблем. У различитим културама, различитим традицијама, различитим друштвима и земљама различито се односе према тој теми. Што је традиционалније друштво, то је оштрије реаговање од стране околине. Што се тиче утицаја на психу самог детета, много тога зависи од самих родитеља: колико су они психолошки припремљени, шта је проузроковало њихов избор. Ако је то ексцентрично понашање, друштвени изазов – у том ће случају детету бити веома тешко. Људи могу да мисле све шта хоће. Међутим, постоји искуство васпитања у обичној породици. Хоће ли моћи породица нове формације да понови то искуство, то је питање истраживања. Све ће зависети од тога да ли је то мушка или женска породица. Ако је то женска породица, може да се претпостави (што иначе тражи допунска истраживања), да ће детету фалити мушке особине. Ако је то једносполна мушка породица, хоће ли моћи два мушкарца да пруже детету то, што му даје једна жена, – то је велико питање.

Животно искуство сведочи да очигледна противприродност једносполне породице неизбежно ће оставити траг у дечијој психи. Међутим, постоји низ научних радова, чији резултати потпуно противрече закључцима професора Марка Регнеруса. Рецимо, у истраживању, спроведеном према наруџби Америчке академије педијатрије, чији резултати су били објављени 2006. године, пише да гендерна идентичност мале деце, о којој се старају мајке-лезбијке, одговара њиховом биолошком сполу, док у родитељском понашању хетеросексуалних и хомосексуалних очева има више сличности, него разлика.

Иначе, обе стране спора могу да нађу аргументе у корист свог гледишта. Међутим, свим људима здравог разума очигледна је чињеница јединственог и ненадокнадивог доприноса оца и мајке васпитању свог детета. Друга је ствар што савремене породице, где алкохол узимају мама и тата, с домаћим насиљем и другим несрећама такође не чине децу срећним. И таквих «традиционалних» породица има знатно више, него породица новог типа, које се састоје од две маме или два тате. Вероватно, борбу за будуће генерације треба почети од преваспитања хетеросексуалне већине.