Соња Караџић за ГАЗЕТУ: Мој отац је одувек имао дар!

Најпопуларнији хашки оптуженик Радован Караџић поседовао је биоенергију и пре него што је узео идентитет др Драгана Дабића! Како за ГАЗЕТУ ексклузивно открива његова ћерка Соња, која интензивно трага за пацијентима које је лечио њен отац, тек сада "ситнице" којима раније она и њој блиски људи нису придавали значај јасно указују на Караџићев дар.

- Сећам се да смо тата и ја били на једном скупу у Сарајеву који је организовао лист "Арка", иначе новина која се бави алтернативном медицином и здрављем. Мислим да је то било '87 или '88. Обилазили смо штандове и сећам се да смо застали код једног на ком је радио неки старији човек. Одједном каже он ничим изазван тати: "Ти имаш биоенергију, осећам твоју ауру. Ти си довољан људима само речима да их лечиш". После, када смо отишли, тата се нашалио и рекао: "Мора да чича зна да сам психијатар, па се прави да је видовит" - каже Соња.

Она додаје да то није једина необична ситуација. 

- Моја рођака као беба често није могла да спава. Константно је плакала. Тетка и теча нису знали шта да раде с њом. Често се дешавало да је у таквим ситуацијама доведу у три, четири ујутру код тате јер чим би је он спустио поред себе, одмах би се умирила. Тада је могла да одспава и по десет сати - сећа се Соња.

Према њеним речима, дешавало се и да на психијатрији, где је Караџић радио, у собама у којима је он навише времена проводио, цвеће које је скоро већ увело одједном живне. Чак је и немирни мачак ког је породица имала као љубимца све редом гребао. Међутим, поред Радована био је "миран к'о бубица". 

- То сада сигурно свима делује невероватно, али верујте ми, чак нико од нас тада није обраћао пажњу на то. Тек када смо из медија сазнали да се последњих година бавио алтернативном медицином и да је, како тврде његови пацијенти, поседовао и биоенергију, клупко је почело да се одмотава. Сви смо у породици почели да се присећамо догађаја који су заиста могли да се објасне тим његовим даром - истиче наша саговорница. 

Због тога је Соња поручила свим очевим пацијентима да још шаљу писма и пренесу јој искуства која су имали са њим. 

- Занима ме све! Где је био, с ким је радио, коме је све помагао, какве је ефекте постизао. Не морају ни да се представе уколико не желе. Ја само желим да видим какав је био мој отац као др Дабић, и да на тај начин себи надокнадим празнину свих оних година када није био поред нас. Иако се скоро свакодневно чујем са татом, од њега нисам тражила одговоре на та питања. Углавном то време проведемо у причи о нашим породичним темама - каже Соња.