Битка за историју се наставља

Завера двојице диктатора, груби стратешки пропуст или смишљени геополитички маневар? У ноћи између 23. и 24. августа 1939. године Јосиф Стаљин је после потписивања Споразума о ненападању са Трећим Рајхом подигао здравицу за нацистичког лидера Адолфа Хитлера. После 74 године спорови о значењу Пакта излазе све више ван оквира историјских дискусија – историја остаје инструмент идеологије и средство међународне борбе.

Сам текст Споразма о ненападању између Немачке и Својетског Савеза – тако звучи званични назив документа – предвиђао је обавезу страна да се суздржавају од напада једна на другу и да поштују неутралност у случају војне агресије треће земље. Међутим, сличне гаранције су нормална међународна пракса – да подсетимо, слични споразум је са фашистичком Немачком у децембру 1938. потписала, на пример, Француска, а Варшава је још 1934. добила од Берлина гаранције о ненападању.

Покушаји да се ревидира суштина и значај совјетско-немачког споразума започели су на Западу нешто пре почетка перестројке у Совјетском Савезу. У годинама хладног рата, за време оштрог сукоба капиталистичког и комунистичог блока, Запад се у целини слагао са совјетским тумачењем догађаја и посебних спорова тим поводом није било. Ново виђење предложио је немачки историчар ернст Нолте, захваљујући коме је почео да се шири данашњи клише о истоветности Хитлеровог фашизма и Стаљиновог комунизма. Према новим тумачењима, која су се данас усталила и у западном, и у руском либералном друштвено-политичком дискурсу, природа два тоталитарна режима је једнака, и 1939. године питање је било само да ли ће Стаљин претећи Хитлера или обратно.

1989. године совјетско руководство је званично признало постојање тајних протокола уз споразум који је подразумевао поделу Европе на сфере утицаја. Исте године Конгрес народних депутата је осудио Пакт и прогласио га правно неважећим. Са тачке гледишта савременог руског руководства питање је тиме затворено. Русија се одлучно залаже против политизације историје.

Споразум и тајни додатни протокол уз њега треба разматрати као стратешки договор две државе, али за Совјетски Савез то је тада био принудни корак. После неуспеха прегоора са Енглеском и Француском на лето 1939. године, Стаљину је било потребно да се на неки начин осигура, како би, по могућству, одложио почетак рата. Што му је и пошло за руком. У западној историографији такође превладава тачка гледишта да су Енглези и Французи свесно отезали преговоре, у суштини, гурајући Стаљина у савез са Хитлером.

Коментар немачког историчара Волфганга Бенца, бившег директора Центра за проучавање антисемитизма на берлинском Техничком универзитету.

- Разматрам Пакт Молотова-Рибентропа као чисто тактички маневар немачке владе, како би се осигурала своја позадина и ослободиле руке за напад на Пољску. Ради тога Хитлеру је био потребан привремени, тактички споразум са Стаљином. Али то не сведочи о неком пријатељству међу њима, такође није доказ да су режими Хитлера и Стаљина у суштини били исти.

Посебно актуелна ова тема преосмишљавања, тачније ревидирања историје Другог светског рата јесте за земље Источне Европе, као и Балтика, које неуморно себе проглашавају жртвама и Хитлерових злочина, и Стаљинових злодела. О расположењима друштвено-политичких кругова у Немачкој и суздржаној позицији Немаца за Глас Русије говорила је руководилац Прашког института демократије и сарадње, председник Фонда историјске перспективе Наталија Нарочницка.

- Немци се држе најтактичније од свих западних земаља, зато што их увек бију по рукама када неко диже глас, нешто рехабилитује из своје политике. Али и тамо се понекад са задавољством хватају за то да нису само они лоши. Ко не би хтео да подели одговорност, зар не? Али треба рећи да у озбиљним историјским круговима, посебно на владином нивоу, ја то ипак нисам срела. Ова дискусија је већ прошла свој врхунац. Мада, чини се, сви су остали при свом мишљењу, сматра Наталија Нарочницка.

Међутим, научна истраживања историје Другог светског рата, између осталог почетне етапе, настављају се. На пример, недавно је изашао заједнички руско-украјинско-белоруски рад Земља у пламену. 1941. година. Тренутно Руска академија наука заједно са Министарством одбране ради на фундаменталном издању у 12 томова Велики отаџбински рат 1941-1945. Истраживањем тих питања такође се активно бави поново формирано Руско војно-историјско друштво, које сада припрема низ изложби посвећених ратним дејствима и ослободилачким операцијама уз учешће Црвене Армије, као и предратном периоду.

Ирина Попова,