Мистериозни домаћин језера Хјаргас-Нур

Група руских истраживача се вратила с обала монголског језера Хјаргас-Нур. Руси су покушали да открију порекло трагова, који се периодично појављују на обалама језера. Они би могли припадати великом рептилу.

Први пут су откривени велики отисци на обалама Хјаргас-Нур средином 80-их, када су се на језеру зауставили ради одмора чланови совјетско - монголске геолошке експедиције под вођством Виктора Јармолука. У наредним годинама, геолози су камповали неколико пута на овом месту. Долазили су и зоолози. Сваки пут, научници су се сусретали са више група релативно свежих трагова, 1,5 километара од воде, као да је вода избацила на обалу неколико гмизаваца где су они лежали на песку. Претпоставка да би ти трагови могли припадати животињи која живи на копну или пустињацима, одбачена је, као и чињенице да би трагове могли формирати таласи или ветрови. Обала Хјаргас-Нур - место је пусто и ненасељено. Насеља се налазе стотине километара одавде и номади са животињама и ретки гости јединственог кампа који се налази у близини, не прилазе близу обале. Поврх свега, једне ноћи, туристи-геолози, који су ту били на одмору, чули су звук који је долазио са средине језера.

Међутим, озбиљна научна експедиција зоолога и хидролога није се упутила ка обали монголског језера. Зато су се појавили знатижељници, који истражују разна паранормална места. Писац и активиста Игор Гришин са својом групом је овог лета посетио језеро Хјаргас Нур. Ово је за њега било друго путовање у ове крајеве - први пут, истраживачи су били тамо 2010. Ове године, они су се наоружали са добром техником. Говори Игор Гришин:

- Последњи пут, поред трагова различитих величина, ми смо нашли и кости које не могу припадати никаквим животињама из Монголије. Врло често, ми смо хватали рибу са траговима очњака. Исто тако знамо, да је ово језеро дом само једне врсте рибе - алтајског османа, који нема зубе. Ове године, уз катамаране, коришђењем сонара, успели смо да забележимо трагове на дну језера и на копну. То сугерише да они припадају неколицини врста различите величине, или их остављају различити делови тела једне животиње.

Поред тога, трагачи су на обалама видели бразде, као кад неко вуче по песку барку или чамац. Али, барки и бродова на Хјаргас Нуру нема. Истраживачи предпостављају да су то трагови камења, које су могле померати животиње. Копајући по литератури, открили су да су становници древних водених површина, као што су плесиосауруси, глодали камење - без њих нису могли да сваре храну.

Истраживач Валдајског резервата, зоолог Валериј Николајев, који се затекао на Хјаргас Нуру, слаже се са претпоставкама о постојању древних џиновских рептила. Људи не посећују ово језеро само из страха од непознате животиње, коју они називају "китом", сматра Валериј Николајев:

- Локално монголско становништво, чак и ако се нађе у близини обале, не показује интерес за језеро. Међутим, они који живе релативно близу Хјаргас Нура, говоре да у језеру живе велика створења. Јасно, ово је легенда, митолошка веровања, али у историји науке, постоје случајеви када је потрага за животињама почињала са таквим невероватним причама и била крунисана успехом. Узмимо бамбусовог медведа панду, или "живи фосил" латимерију - риба која се није променила у последњих 400 милиона година, окапи из породице жирафа - сви они су били некада легендарни.

Домаћин Хјаргас Нура може бити реликтна животиња, која ту живи још од пре леденог доба. У јужним деловима света, укључујући и Централну Азију, нису сви били изложени глацијацији. Научници верују да су монголска језера у том подручју део некадашњег плеистоценог мора, а да су рибе – Алтајски осман, којим се можда храни мистериозни рептил - реликтна врста.

Да би се разрешила ова мистерија природе, наравно, потребна ће бити посматрања у којима ће учествовати озбиљни научници са савременом техником. Ипак, проширити експедицију, Игор Гришин до сада није успео. Пусте и ненасељене обале језера, сличне површини Марса, плаше и не примају никога, уверен је он:

- Колико год то можда изгледа чудно, ипак зоолози који су требали да крену са нама у експедицију, у последњем тренутку су одустали. Искрено, то место никог не тражи. Имали смо осећај да све природне појаве реагују на наше присуство. Уосталом, то подручје је веома суво и чим смо се ту зауставили почео је ветар, киша, која је трајала 4 дана, око нас је била олуја. Водити истраживања у језеру, веома је тешко, чак и ризично због олује и налета ветра – може те у року од неколико секунди одувати, и једноставно се одатле не можеш извући.  Међутим,трагови остају и надамо се да ће следеће године кренути нова експедиција, заједно са представницима званичне науке.

Дарја Денисова,