Укратко о Олимпијади

Олимпијски генерали

Родоначелник олимпјског покрета у Русији је био генерал Алексеј Дмитријевич Бутовски. Након што се пензионисао, разрадио је курсеве специјалне гимнастике за војнике и предавао је у разним образовним установама. 1892. године оне се упознао са Пјером де Кубертном, а две године касније је подржао његову идеју о одржавању Олимпијских игара. Постао је члан Међунродног олимпијског комитета(МОК), координирао је првим Играма 1896. године у Атини и написао хронику. Једино што Бутовски није успео била је организација Олимпијских игара у Русији.

Дело Бутовског је наставио други руски војник - гроф Георгиј Иванович Рибопјер. Био је члан МОК 13 година и за то време је успео да у олимпијски програм укључи рвање и дизање тегова. 1908. године, Рибопјер је у олимпијски Лондон довео 5 руских спортиста. Троје се вратило са медаљама. Прво олимпијско злато за Русију је освојио клизач Николај Панин-Коломенкин. Две друге медаље су освојили руски рвачи. Олимпијски комитет Русије био је основан 1911. године. На чело је стао Вјачеслав Измаилович Срезњевски, професор Петербуршког универзитета, предавач грчког и руског језика. У слободно време, када није заокупљен научним радом, он је клизао и бавио се нордијским скијањем и много је пута бивао шампион Руске империје. Био је на челу једне од првих руских хокејашких екипа.

Скијање: висина и брзина

Скијање се као спортска дисциплина појавило тек на трећим зимским Олимпијским играма 1936. године. Тада су медаље биле додељене за само једну скијашку дисциплину. Постепено се скијашки програм почео развијати. Сада се такмичари надмећу у 5 дисциплина: спусту, слалому, велеслалому, супервелеслалому и супер комбинацији. За сваку од набројаних дисциплина неопходна је посебна стаза.

Током спуста, спортисти развијају брзину до 140 километара на сат. Стаза је обавезно покривена такозваним хупсерима, преко којих, када пређу скијаши, могу „полетети“ до 5 метара у висину и „прелетети“ 50 метара испред себе. Водећом скијашком државом света се сматра Аустрија. Спортисти ове државе су освојили више од 100 медаља, од којих је 31 била златна. Али, међу 10 највише награђиваних скијаша нема ниједног Аустријанца, већ су то Швеђани, Норвежани, Италијани, Немци, Французи, Швајцарци, Хрвати и Американци. У Русији је скијање прилично касно постало популарно, а највећим успехом се сматра сребрна медаља Светлане Гладишеве на Олимпијади 1994. године у Лилехамеру.

Руски тренери и спортисти полажу велике наде на сочинску Олимпијаду. Већ три године екипа има могућност да тренира управо на олимпијским стазама. Скијашки центар „Роза Хутор“ један је од главних објеката зимског кластера Сочи 2014 и био је изграђен 2010.године. ускоро ће бити отворено и Олимпијско село, у самој близини скијашких стаза. Први пут у историји зимских игара спортисти ће становати управо на оној висини, на којој ће се одржавати и такмичења- на 1100метара надморске висине.

Најлепши поглед на олимпијски град Сочи

Најлепше место са којег се може видети ватромет над олипмијским Сочијем, то је кула на планини Ахун. Налази се на неколико километара од центра града, на висини од 663 метра над морем. Са видиковца се отвара поглед на половину Црноморске обале Русије: могу се видети плаже апхаског одмаралишта Пицунда и руског Лазаревског, а када је лепо време- чак и градови на турској обали.

Планина Ахун је добила име у част паганског бога Ахина. Према легенди, он је штитио житеље планина и оне који су живели близу морске обале, од напада непријатеља. На планини Ахун он је гајио орлове, који су чували ред у његовом дворцу.

Видиковац- кула Ахун личи на средњевековни замак, иако је сазидана 1936. године. Архитекти су се трудили да замаскирају право „годиште“ ове грађевине користећи камен који брзо губи свој сјај и почиње да делује старо и похабано. До самог видиковца на кули може се доћи само пешке, попевши се уз 224 степеника- јер нема никаквих механизама попут лифта.

У подножју куле могу се наћи остаци античких грађевина, на пример рушевине храма из времена Византијске империје. Такође, на самој планини Ахун се налази и лавиринт дужине готово 400 метара. Осам паралелних ходника, хаотично међусобно повезаних- одлична је забава за оне који се не боје мрака и стена које висе над главом.