Тенковски биатлон: Ширење формата

Тенковски биатлон у којем су такмичења одржана у Русији 2013. године изазвао је логично интересовање и у иностранству. За награде су се борили тенкисти из Русије, Белорусије, Јерменије и Казахстана. Ове године се списак учесника шири – на такмичења ће својим машинама доћи тенкисти из Немачке, Италије и САД. Учествовање прве две земље је планирано раније, а посету Американаца је најавио руски председник Владимир Путин на недавном састанку са студентима МИФИ.

Први пут на свету

Сама по себи такмичења најбољих тенковских посада нису нова – она су органзована у СССР, а на Западу су најпознатија била Canadian Army Trophy – такмичења започета на иницијативу команде канадске војске у Западној Немачкој, у којима су учествовали тенкисти свих водећих земаља НАТО. Победници на овим дуелима који су организовани од 1963. до 1991. године, добијали су награде у виду сребрног модела тенка „Центурион“.



И совјетска такмичења, и њихов западни аналог имали су један недостатак: показујући најбоље међу својима нису одговарали на питање које је бринуло обе стране „гвоздене завесе“: чији су тенкови и чији су тенкисти бољи?

Нови тенковски биатлон ће први пут одговорити на њега. Директна такмичења руских тенкиста на руским машинама с њиховим западним колегама у сопственој техници, гарантовано ће изазвати огромно интересовање у целом свету. Притом, како аматера, тако и професионалаца.

Не обрукати се

„Тенковски биатлон“ је 2013. године одржан на истом типу борбених машина – Т-72Б, на који су навикли тенкисти свих земаља-учесница. Међутим, за такмичење са савременим западним тенковима то ће бити мало. Ово се посебно односи на Немачку, чији главни тенк данас јесте Леопард-2А6, „најнапреднија“ верзија из познате породице. С руске стране, домаћу војну моћ би могао достојно да представи Т-90, посебно његова најновија верзија СМ/АМ.



Савршенији систем управљања ватром ове машине омогућиће стрелцима да значајно смање време које је потребно за погађање циљева. Уједно, услови такмичења захтевају да у њему учествују посаде строја користећи технику строја, а нови Т-90 се засад није појавио у војсци.

Могућу палијативну варијанту представља коришћење модернизованих Т-72 који су између осталог, добили и у савршене системе за управљање ватром. У сваком случају, с овим машинама су много боље упознати руски тенкисти и ово у великој мери смањује ризик од могућих грешака у току такмичења.

Сама такмичења се састоје од две фазе – кроса и пуцања. Крос представља прелажење сложене маршруте од више километара уз савладавање следећих препрека: плавни терен, ограде, брдо, мост са пругом. На маршрути има брзинских деоница и места за обилажење. За оборене чуњеве или скретање с маршруте рачунају се казнене секунде.

За време пуцања посада треба да погоди мету на три начина (притом са сваког места на свој начин):

- радним пуњењем (три пуњења плус једно резервно) – три циља која имитирају оклопну технику на удаљености од 1,6 км, 1,7 км и 1,8 км

- из зенитног митраљеза тенка (20 патрона, 5 резервних) – мета која имитира хеликоптер на удаљености од 900 метара

- једним пуњењем на управљање – мета, која имитира оклопну технику на удаљености од 2 км.

У случају промашивања посада треба да обиђе казнени круг дуг 500 метара.

У фази пуцања правила ће, судећи по свему, морати да се мењају – ни амерички, ни немачки тенкови нису наоружани пуњењима с управљањем. А у осталом су ова правила сасвим одговарајућа, иако нису свеобухватна и омогућавају организовања врло спектакуларног такмичења.

Можда је управо то један од главних циљева „Тенковског биатлона“: такмичења су много боља него рат.

Илија Крамник,