ИНТЕРВЈУ : ИВАН КАРИЋ

Једно од најбитнијих поглавља у приступању Србије ЕУ је поглавље о Екологији и заштити животне средине. Шта то значи за грађане Србије, колико је Србија близу ЕУ, и о још неким питањима важним за будућност али и за актуелни тренутак, разговарали смо са Иваном Карићем, Народним послаником и Председником странке „Зелени Србије“. Подсетимо, Зелени су на изборима 2012 били на листи Демократске странке, а 2014 на листи Нове Демократске странке Бориса Тадића.

Како оцењујете ефекте новог Закона о раду?

Ефекте тек треба да видимо, јер је Закон донет пре неки дан. Оно што забрињава јесте начин на који је Закон о раду донет у Народној скупштини. Нетранспарентност и недостатак јавне расправе су недопустиви за закон који суштински реформише права радника. Протести синдикалних организација, грађана и дела опозиције су апсолутно игнорисани у овом процесу. Закони који су донети без учешћа јавности имају озбиљан дефицит легитимности и то ниједна странка себи не би смела да дозволи. Процедура је култура и то нема везе са подршком добијеном на изборима.

Председник сте странке Зелени Србије. Чињеница је да је добар део преговарачког процеса са ЕУ везан за екологију? Како оцењујете те одредбе?

Зелени Европску Унију између осталог посматрају и као еколошку унију. Једна трећина законодавства ЕУ односи се на заштиту животне средине. Усклађивање законодавства Србије са директивама ЕУ из ове области налази се у Поглављу 27, али је повезано и са економијом, пољопривредом, енергетском политиком, безбедношћу хране и заштити потрошача, као и многим другим областима. Само ове две чињенице нам говоре да се ради о врло важној области за ЕУ, а самим тим и просес придруживања Србије. Оне су можда захтевне, али су нам те одредбе пре свега потребне због наше животне средине и наших грађана.

Какво је стање демократије у Србији?

У последња 2 месеца долази до интензивне деградације многих институција. Нажалост, најочитији пример јесте стање у нашем Парламенту. Од како је нови сазив са новом председницом и потпредседницима, игнорише се основно право посланика да реплицира. Парламент је данас једно нетолерантно место иако владајући режим има драстичну већину. У Србији је данас немогуће реплицирати, уколико сте опозициони посланик. У седмици расправе о раду и поплавама то је ескалирало.
Жао ми је што ново вођство Парламента није ништа научило о толеранцији и начину вођења овом највишом иниституцијом од свог колеге из СНС, Небојше Стефановића. Он је од 2012. године поправио имиџ Народне скупштине и седнице водио толерантно и непристрасно, како и доликује „Председнику свих посланика“.
Нажалост, мислим да ће у наредним недељама и месецима заседања, стање бити само горе, да ће се наставити са игнорисањем права на реплику, јављања за реч и да ће се на сваки начин опозициони посланици осујетити да слободно говоре.

Колико политичари у Србији поштују новинаре и права медија?

Ово питање је комплексно. Медијска права и слободе новинара се у дужем периоду сужавају, а проблем има више узрока. Политичари који мисле да су медији ту само због њих су само један део проблема. Сва истраживања говоре да се ситуација из године у годину погоршава. Лоше образовање, лоша економска ситуација, законодавство које се већ дуже време реформише и крај се не назире, притисци којима су новинари константно изложени, па и неки новинари који не поштују етичке стандарде – све то утиче на низак ниво слободе медија. То да постоји притисак политичара није ништа ново, лоше је када не постоји систем који такве појаве санкционише и новинаре брани.

Како гледате на процес прикључења ЕУ, када би по Вашем мишљењу Србија могла да буде пуноправна чланица ЕУ?

Сматрам да није сврсисходно давати процене о датумима када ће Србија постати пуноправна чланица. То ће се десити када испунимо услове који су врло јасни. Важније од тог датума је да Србија постане уређена држава у којој постоји владавина права и стабилна економија, држава у којој постоје људска права и слободе, здрава животна средина. Процес европских интеграција треба да схватимо као пут ка тим циљевима. Истовремено, морамо сви ми, грађани Србије, да се мало променимо, да поштујемо закон, наше суграђане и природу. Да чувамо наше ресурсе за генерације које долазе.

Коју конкретну помоћ грађани могу очекивати од ЕУ када је животна средина у питању?

У Србији не постоје “еколошке институције” које су способне да штите животну средину и да креирају зелене и еколошке политике. Систем заштите животне средине који је постојао до 2012. године (и био је далеко од савршеног, али је постојао какав-такав) је потпуно уништен. Угашене су кључне еколошке институције, засебно Министарство, Фонд као финансијски инструмент и Агенција за хемикалије. После 2012. у Србији не постоји институционална и системска брига за животну средину.
У таквим условима изостајаће и помоћ ЕУ све до тренутка док ми, као држава, не будемо у стању да разумемо и прихватимо било коју врсту помоћи. Са тренутном политиком чини ми се да ће прукључење ЕУ каснити највише због тога што наше политичке елите не разумеју значај еколошких садржаја у преговорима.

Иван Трајковић