Говор упућен Украјинцима и Белорусима - Александар Солжењицин

Ја сам сам - готово на половину Украјинац, и првих година растао сам слушајући украјински језик. А у жалосној Белорусији сам провео највећи део свог детињства и до бола заволео њену јадну сиротињу и њен кротки народ.

Њима и осталим, обараћам се, не као странац, већ као свој.

Да, наш народ се и поделио на три гране само захваљујући страшном злу монголске најезде и пољске колонизације. То је све – недавно измишљена лаж, да је готово од IX века постојао посебни украјински народ са посебним не-руским језиком. Сви смо ми потекли од драгоценог Кијев, "где је настала руска земља", према летопису Нестора, одакле нам је и засијало хришћанство. Исти кнезови су владали нама: Јарослав Мудри је поделио између синова, Кијев, Новгород и цео потез од Чернигова до Рјазањи, Мурома и Белоозера; Владимир Мономах је истовремено био и Кијевски кнез и Ростовско-Суздаљски; исто такво јединство је било и у служењу митрополита. Народ Кијевске Русије je и створио Московску државу. У Литванији и Пољској, Белоруси и Малоруси су себе сматрали Русима и борили се против пољачења и католичења. Повратак ових земаља у Русију, сви су тада сматрали као ОБЈЕДИЊЕЊЕ.

Да, болно и срамотно је сећати се указа Александра II (1863, 1876​​) о забрани украјинског језика у публицистици, а затим и у литератури - али то није дуго трајало, и било је једно од оних умно помрачених окоштавања и у управљачкој и у црквеној политици, које су припремале пад руског политичког система.

Ипак, и сујетно-социјалистичка Рада 1917. године састављала се по споразуму политичара и није била изабрана од стране народа. И када је, иступајући из федерације, објавила излазак Украјине из Русије - она није тражила општенародно мишљење.

Ја сам већ морао да одговарам украјинским националистима у емиграцији који тврде у Америци да је "комунизам - мит, цео свет желе да освоје не комунисти, вeћ Руси" (и ето - "Руси" су већ заузели Кину и Тибет, што се већ више од 30 година и налази у закону америчког Сената).

Комунизам – то је такав МИТ који су и Руси и Украјинци искусили на својој кожи у тамницама КГБ од 1918. године. Такав мит који је у Поволжју ископао чак и семенa и предао 29 руских губернија суши и умирућој глади 1921-22 године. Исти тај МИТ мучки је гурнуо Украјину у исту такву немилосрдну глад 1932-33. године. И заједно подневши од стране комуниста општу канџијско-стрељачку колективизацију, - зар нисмо тим крвавим патњама уједињени?

У Аустрији су још 1848. године Галичани називали свој национални савет - "Главна Руска Рада". Али онда, у отргнутој Галицији, на аустријској подлози, неговани су искривљени не-народни украјински језик, ушtинован са немачким и пољским речима, покушај да се одуче карпатски Руси од руског језика и покушај потпуног све-украјинског сепаратизма, који код вођа садашње емиграције избија или кроз примитивно незнање да је Свети Владимир "био Украјинац" или кроз луди занос: нека живи комунизам, само нека Московљани буду уништени

Како да нас не погађа бол за смртоносне муке Украјине у совјетско време. Али одакле тај обичај: Наживо расцепати Украјину (и тамо, где у зачећу, старе Украјине није било, као "Дивље поље" номада - Новорусија, или Крим, Донбас и скоро до Каспијског мора). И са "самоопредељењем нације" - нација и треба САМА да одређује своју судбину. Без општенародног гласања - то се неће решити.

Данас одвајати Украину – значи одвајати милионе породица и људи: каква промена становништва; целе области са руском већином; колико има људи којима је било тешко да изаберу између две националности; колико - мешовитог порекла; колико мешовитих бракова - али њих нико до данас "мешанцима" није сматрао. По дубини већег дела становништва, нема у души нетрпељивости између Украјинаца и Руса.

Браћо! Нема потребе за овом оштром поделом! – То је мрачњаштво комунистичких година. Ми смо заједно страдали у совјетско време, заједно упали у ту јаму - заједно ћемо и изаћи.

И за два века – колики само број истакнутих имена на пресеку наше две културе. Како је формулисао М. П. Драгоманов: "Не поделимо, али и не помешајмо". Са пријатељством и радошћу треба да буде отворен пут украјинској и белоруској култури, не само на територији Украјине и Белорусије, већ у Великорусији. Никаква насилна русификација (али и никаква насилна украинизација, као с краја `20-их година), ничим не ограничен развој паралелних култура,школске учионице на оба језика, по избору родитеља.

Наравно, ако би украјински народ заиста пожелео да се отцепи - нико га не сме силом задржавати. Али – разнолико је то пространство, и само локално становништво може да одлучи о судбини свог локалитета, своје области - а свака, при том, новоформирана мањина у области – треба да дочека исто такво не насиље према себи.

Све горе наведено у потпуности се односи и на Белорусију, осим што, тамо нису распаљивали несмотрени сепаратизам.

И још: ми треба да се поклонимо Белорусији и Украјини за чернобиљско страдање, до којег су довели каријеристи и будале совјетског система - и исправљамо га колико можемо.