Пребацивање кривице са болесне НАТО главе на Русију

Ових дана генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен дао је интервју Данској телевизији, у којем је фактички резимирао резултате свог петодогишњег боравка на тој дужности.

Ипак интервју је изашао ван оквира тог периода и обухватио је време рата у Ираку, пошто догађаји текућих дана – проглашење Исламског Калифата на територији ове земље – непосредно су везани за покретање рата у Ираку 2003. године.

У то време Андрерс Фог Расмусен још није био генерални секретар НАТО-а, мада, као премијер Данске, ватрено је подржао САД и њихове тежње да започну војна дејства против режима Садама Хусеина у Ираку. Да подсетимо да је повод за рат била тврдња да режим Ирака тобоже подржава међународне терористе и да производи хемијско, бактериолошко и чак нуклеарно оружје. Све то се испоставило неоснованим, мада ни мало није збунило иницијаторе рата, између осталог Андерса Фога. Његова рекација је била: А ко је то могао знати?. Мада на опасност ове авантуре упозоравали су многи експерти: политиколози, историчари, војници. Шта је то? Професионална некомпетенција политичара или отворена лаж? Могуће и једно и друго.

У сваком случају сада када је ирачка трагедија добила нови, још трагичнији обрт, генерални секретар НАТО-а не жели поштено да призна грешке и одговорност Запада. Напротив, сву одговорност он циничо пребацује на актуално руководство Ирака, које, наводно, није успело да искористи створене „повољне услове“ за успостављање демократије.

Неодговорна политика - да се пољуља, а затим свргне законита влада – омиљена је стратегија и тактика НАТО-а. Сада је она у јеку у Украјини. И опет видимо пребацивање кривице са болесне НАТО главе овог пута на Русију.

Јасно је да слабећи Украјину више деценија, водећи агресивну антируску пропаганду, спонзирајући прво наранџасту револуцију, затим Мајдан, Запад, између осталог и НАТО, потрошио се. Андерс Фог сада предлаже сим члановима блока да повећају своје војне буџете. А узрок је, наравно, опет Русија, која више не види НАТО као партнера, већ напротив као противника.

Са последњим се можемо и сложити. Како може да се сматра НАТО партнером ако од самог почетка „партнерства“ са Русијом блок се користио и најмањим поводом како би проширио своју сферу утицаја, узео што више територија, поставио тамо ракетне и радарске системе усмерене на оног кога назива партнером? Истовремено НАТО и Запад стално одбацују планове заиста корисне сарадње, на пример у области борбе против међународног тероризма, организацији заједничког система ПРО. Сложићете се да се партнери тако не понашају.

Лариса Солдоченко,

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут