Православна обнова или Срба неће више бити
Србском националном идентитету може се вратити привлачан смисао чвршћим преузимањем православне вере као идентитетске основе. Самим тим и креативним доприносом формирања и улажењем у шири круг православне културе, православне цивилизације. Све остало је пораз.
Решење наших проблема може се пронаћи у традицији – ако се она не доживљава “као обожавање пепела већ као одржавање ватре”, то јест ако се традиција доживљава као обавеза креативног ишчитавања наслеђеног и проналажење савремених решења на одавно постављеном путу са кога смо очигледно скренули.
Да би се онај здрав део наше традиције активирао неопходно је активирати универзално Православље које је и само неодвојив део те традиције. Користимо страни појам традиција зато што он осим наслеђа укључује и обавезу преношења наслеђа (уз одређено преобликовање) следећој генерацији.
Не постоји други начин да се Православље, које се не доживљава само као Црква већ и као збир културних вредности, активира у решавању проблема србског народа и државе него да се активира Црква. Црква тренутно пати од многих болести од којих пати и друштво у целини, али није заснована искључиво на моћима и знању садашње генерације. Иако њен ауторитет почива на континуитету из давне прошлости и на Божанском ауторитету, она је руковођења тајанственим познавањем краја историје, самим тим будућношћу. Управо ту и лежи њен значај и потенцијал како за сопствену обнову тако и за обнову друштва у коме делује.
Пре свега, треба да се подсетимо да Цркву не сачињава само професионално свештенство него свештенство и Народ Божији, сви верни. То је једноставна чињеница коју нико не доводи у питање, али је, у духу потрошачке цивилизације и владајућег индивидуализма, дошло до одређеног раздвајања и до пасивности Народа Божијег као примаоца услуга у односу на професионалце, свештенство, као даваоце услуга. Тренутно се Црква у најбољем случају доживљава као институција која пружа могућност проналажења индивидуалног “духовног мира”, индивидуалног моралног поправљања, а њено друштвено деловање ограничено је на мање или више успешне контакте високе јерархије са властима и пожељно деловање појединаца у својим професионалним срединама или круговима познанстава.
Уз спорадичне и изоловане изузетке ни онај мали број верујућих који редовно учествује у литургијама не осећа заједништво као битну одлику Цркве. Заједнице, групе које се оформљују на одређеним парохијама или око неког духовника било у манастирима или у градовима, реално немају већу кохезију од клубова, па чак неретко обележене су чак и тањим осећањем заједништва него клубови хобиста или разне поткултурне групе.
Изузетак су групе чија хомогеност се успоставља осећањем угрожености, прогањања, али одустајући од опоравка целине црквеног организма и дистанцирањем, оне постају опасне клице још једног раскола.
Да би могло да дође до шире обнове, црквени живот тражи истинску обнову.
Аутор: Ненад Илић
- Извор
- Видовдан, фото: Србин.Инфо/ Србин.Инфо
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Нови канал ће помоћи у решавању инцидената у стратешком пловном путу, усред противречних упутстава за бродовласнике....
Запад се припрема за рат пуног обима до 2030. године, изјавио је заменик министра спољних послова Александар Грушко...
Глобални гигант Глово напушта БиХ, а домаћа апликација Ордера преузима тржиште доставе хране. Ресторани и купци масовно прелазе на поуздано домаће рјешење — које своју мрежу већ шири и...
Savremena astronomija već dugo nije vezana samo za optičko posmatranje neba teleskopima, već je ona postala i nauka o ogromnin bazama podataka. Teleskopi nove generacije svake noći generišu terabajte...
Вашингтонска асоцијација бициклиста (WABA) по први пут је организовала дипломатску бициклистичку вожњу поводом Светског дана бицикла, окупивши представнике више од 40 дипломатских мисија у Вашингтону. Организатори су нај...
Амерички председник је, како се наводи, позвао израелског премијера да не покреће поново рат пуних размера са Ираном....
Остале новости из рубрике »


















