О ефикасности санкција

Историја показује: ефекат од санкција у смислу приморавања државе на покорност је крајње мали

Економске санкције према држави која је проглашена за непријатељску нису јуче смишљене. Још је први параграф Берлинског декрета императора Наполеона, издат 1806. године, гласио: „Уводи се блокада према Британским острвима,“ и у суштини није представљао ништа друго до проглашавање економских санкција према Енглеској од стране Европе коју је император ујединио. Наполеон није могао просто да се искрца на Британска острва, да освоји Лондон и да уништи трговачку величину супарника, зато што је супарник располагао већом снагом на мору и чисто војно решавање проблема, својствено императору, овде је било тешко. Морао је да прибегне невојничкој, заобилазној методи континенталне блокаде која је по замисли императора требало до те мере да подрије енглеску индустрију и трговину да Енглеска, кад више не буде имала снаге да издржи такво сиромаштво, сама затражи мир под Наполеоновим условима.

Овај модел се у суштини у општим цртама до данас није мењао. Мењају се објекти и субјекти економских санкција, али је њихов циљ исти као пре више од двеста година. Приморати земљу с којом због нечега није могуће водити рат на исправно понашање, с тачке гледишта организатора блокаде, путем разорних ограничења у трговини. Сад, истина, није уобичајено да се пише „Проглашава се блокада према Ирану“, „Проглашава се блокада према Куби“, „Проглашава се блокада према Русији“, etc ., али би се могло и написати. Свеједно нико нема неке нарочите илузије.

Од Наполеоновог времена су се показала и слаба места политике санкција. Берлински декрет из 1806. године у коначном није дао жељени резултат: Енглеска није затражила мир. За то су постојала два разлога.

Као прво, санкције су мач са две оштрице. Континентална блокада Енглеској није лако пала, одатле су стизале вести о банкротима и пропадањима, али није лакше било ни уједињеној Европи, која је била лишена доступа енглеским индустријским фабрикатима као и колонијалној роби. Показало се да је политика санкција попут пушке која прецизно гађа, али притом половина пуњења погађа раме самог стрелца.

Као друго, Енглеска, која је постала објекат санкција искористила је то што за сваки отров постоји противотров. Шверц, трговина преко трећих земаља и остале поуздане шеме представљају обавезно наличје санкција. Како је истицао Карл Маркс, „кад је норма добити 300% капитал је спреман да плови директно у пакао, чак и ако ризикује да му једра буду спаљена“. Покушавајући да затвори све рупе и да блокаду учини непробојном Наполеон је 1812. године дошао до Москве. Зна се шта је даље било: велика армија је пропла, уједињена Европа се побунила (између осталог и због оптерећености блокадом) и питање санкција више није било актуелно.

Практично, постоји само један чист случај кад је сценарио санкција успешно обавио посао – ЈАР, чији су владари после дуге међунродне изолације учинили све што је светска заједница од њих захтевала и пристали на ликвидацију апартхејда. Укупан резултат реформи у ЈАР се оцењује различито, али бар су избегнути грађански рат и спољашње интервенције.

<…>

А у случају с осталим земљама политика економских санкција се показала као неуспешна. Различите државе као што су Кина, Иран, Куба и Израел које су биле или су још увек под санкцијама, нипошто не показују намеру да се препусте на милост онима који су увели санкције, већ су врло упорне у својој политици.

Једне притом постижу веће, а друге мање друштвено-економске успехе, али се руководство ових земаља према санкцијама – које су понекад врло озбиљне – не односи као према неиздрживом болу кад је човек спреман на све како би се од њега избавио, већ као према лошем времену, које је, наравно, горе од лепог, али уз које се може живети. Понекад се чак може живети прилично добро (као Кина), тако да завиде друге државе које санкцијама нису подвргнуте.

С једне стране, то се објашњава свесним избором. Оне земље за које су санкције неиздрживо страшне, не чине ништа због чега би могле бити подвргнуте таквој казни, или се, кад се увере у то да ће их нешто заболети, одмах повлаче – погледајте како се понаша низ земаља Источне Европе (Чешка, Мађарска, Бугарска, Србија) које све схватају и желеле би да воде нешто другачију политику, али... Према земљама које су изгубиле суверенитет санкције се ни не примењују, јер нису потребне.

А оне земље код којих ствари долазе до санкција, од почетка су знале у шта се упуштају, и рачунале су на ризике везане за овај или онај свој корак, унапред су предвиђале и санкције. Ако је човек упозорен, то значи да је наоружан, а како се може живети под санкцијама Енглеска је показала још пре два века. Зашто је оно што је било могуће за тадашње Енглезе немогуће за данашње Кинезе, Персијанце, etc . ?

Напокон, утицај санкција није само и није толико економски, колико идеолошки и психолошки. Оне се могу упоредити с папским изопштавањем које је у средњем веку примењивано на читаве земље чији су се владари преоштро супротставили Риму. Осећај сопствене изолације и одбачености такође представља застрашујући ефекат санкција. Међутим, овај ефекат посебно снажно делује на земље које нису способне на „цивилизацијску самосталност“. Док су земље, које су упорне у опстајању упркос санкцијама – поменути: Кина, Иран, Куба и Израел, - идеолошки самосталне и ради својих вредности које сматрају исправнима, спремне да се помире и с изолацијом, само да не издају своје светиње.

Кад се ради о Русији, поставља се исто питање. Да ли Русија довољно цени своју „самосталност у свету“ да би издржала америчко изопштење? Засад изгледа да цени и то прилично. У том случају су санкције немоћне и нестаће као восак у ватри.

Максим Соковов,

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут