Поштење и смелост фронташа Петра Тодоровског

Сви моји филмови углавном говоре о доброти, о томе како је важно у тешком тренутку поставити раме. Ево како скромно говори о свом стваралаштву један од доајена савремене руске кинематографије Петар Тодоровски.

26. августа чувени режисер пуни 85 година. Петар Тодоровски није просто режисер. Он је мал те не једини од ветерана Другог светског рата који и даље активно ради на филму. Оном рату који је фронташ Тодоровски прошао до победоносног краја, посвећана је већа половина од скоро 20 снимљених филмова. Почев од првог самосталног рада – филма Верност, за који је режисер дебитант добио награду Венецијанског фестивала, па до филмова последњих година: У сазвежђу бика, Риорита. Али најважније је да су за војну тему везани најбољи радови, права филмска ремек-дела Тодоровског – Војно-теренски роман и Анкор, још једном анкор! При томе мајстора уопште не занимају филмске битке. Његови филмови су скоро увек камерни и говоре о човековом животу – у рату или у мирнодопско време, али са раном од рата у души, са ожиљком који бива нелеп. Петар Тодоровски много пута је морао да слуша прекоревања због тога што је оцрњивао животе совјетских војника, али ради се о томе да режисер ништа није измислио. Његови сижеи и јунаци су узети из сопственог живота. На екрану је све онако како је видео он сам, и о чему он говори са таквом боли у љубави за човека, да је немогуће не веровати таквој истини речи. Рат ме не пушта, признао је једном режисер у телевизијском интервјуу, сећајући се четири године живота од 41. до 45, када је Други светски рат беснео на територији СССР. Четири године рата су четири године живота у нељудским условима! – узвикује Петар Тодоровски. И такође као и сада у животу постоје позитивни и негативни моменти, као што их је било у рату: било је јунака, било је талентованих командира, али били су и неталентовани командири, због којих су гинули невини млади људи. Четири године читав народ је страдао, гладовао, тинејџери су стајали поред машинама у хладним фабричким халама, да не говорим о онима који су били на првој линији фронта. Јер да би се подигао млади човек у напад у сусрет рафалској ватри, такође је била потребна храброст. И командиру и војнику. Зато су и давали пред напад да се мало попије, схватате. Не сме се заборављати сопствена историја. И добро, и оно чега се треба ослобађати. Петар Тодоровски не поседује само искреност, већ и смелост човека са фронта.

Он је први у СССР снимио филм о животу девизних проститутки, па још пун отворених сцена, такорећи, неспојивих са совјетским начином живота. То је филм Интердевојка, јединствен не само за руску кинематографију, већ и за самог режисера, пошто је то једини филм невезан за његово животно искуство. Ипак прича је испала невероватно убедљива, као све што ради мајстор. Само на снимању осећам да живим истински, да сам некоме потребан, каже Петар Тодоровски. И зато чак у својим позним годинама наставља да ради. Одавно сањам да снимим филм, о љубави, наравно, рекао је Петар Тодоровски у свом недавном интервјуу. Мислим да је то главна тема у уметности. И уопште човек је једини предмет, да тако кажемо, који подлеже разматрању. Најзанимљивије што може да буде у уметности је само човек: његов карактер, преживљавања, његове радости, снови, фантазије и остало. И ја хоћу да снимим филм, не знам да ли ће успети, о Ромеу и Јулији у нашим условима. Између осталог режисер није једина професија Петра Тодоровског. Он је започео као филмски режисер, два пута је снимао као глумац, пише одличне сценарије који на 90% осигуравају успех његових филмова. Уз то Петар Тодоровски компонује, надарен ретким мелодијским даром, и виртуозно свира гитару. И није сигурно да се у том списку вредних особина његова великодушна природа изразила до краја: може бити да ће ускоро животољубиви и неуморни јубилар приказати многобројним поклоницима нову страну свог богатог талента!