Срби нису хтели да губе независност

У ноћи између 24. и 25.марта 1999. године без дозволе СБ УН започела је војна операција НАТО-а против Југославије. Бомбардовања земље трајала су 78 дана, погинуло је око 2500 људи, 12 000 је било рањених. Под ударом земаља НАТО-а нашли су се не само војни објекти, већ и објекти инфраструктуре. Сећа се руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН Јелена Гускова.

Овај дан немогуће је заборавити. После 8 сати увече смо сазнали да авиони лете у правцу Београда. Одмах сам почела да зовем своје познанике у Србији, говорила да ће сада почети бомбардовања, да сакрију децу, да оду са тргова. Али у Београду нико није веровао. Зато што је било немогуће поверовати у нешто тако када је већ одавно иза леђа Други светски рат, када је реч о европској демократској држави... Акције Алијансе биле су врло грбе, врло упорне. НАТО је увежбавао у Југославији прецизне нападе и ново наоружање, примењивао забрањене видове наоружања и паралелно решавао врло много својих здатака.

Узрок агресије против СР Југославије Јелена Гускова види не у унутарполитичкој ситуацији у земљи.

У ствари било је речи о успостављању нових политичких односа у Европи. Србија се испоставила као једина земља која се није потчинила новим захтевима – да кажемо директно – Американаца. Пред балканским земљама у Југославији која се распадала стајала су два пута: да се потчине, или, како је то учинила Србија, да не пристану на услове даљег развоја који им се нуде, да пробају да очувају своју самосталност и важну улогу на Балкану. Услови и ултиматуми осипали су се на Србе од маја 1992. године, њихов број се стално увећавао. Србија је попуштала у многоме, али свој суверенитет није хтела да уступи. На крају се десило оно што се десило у ноћи између 24. и 25. марта 1999. године.

Пред нашим микрофоном је била руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Иститута за славистику РАН Јелена Гускова.