Александар Сокуров – уметник-учитељ

Чувени руски филмски посленик Александар Сокуров, чије име је Европска филмска академија унела у списак сто најбољих режисера свих времена и народа, обележава свој 60. рођендан новим великим радом – филмом Фауст по Гетеовој поеми. У септембру први његови гледаоци биће учесници и гости Венецијанског фестивала.

Практично сви филмови Сокурова су се приказивали или у Берлину, или у Кану, или у Венецији и нису остали без награда. Паи руских награда мајстор има толико да би било довољно за неколико људи. А однос према његовом стваралаштву, па и према њему самом у филмским круговима, посебно међу публиком, није једноставан. Између осталог, не може бити другачије, јер Сокуров је практично синоним најсложенијег жанра: ауторског филма, интелеткуалног филма, филозофског филма.

У интервјуу за Глас Русије, размишљајући о стваралаштву Сокурова, московски филмски критичар Вјачеслав Шмиров истиче још један квалитет својствен мајстору.

Европљани врло јасно виде у њему настављача филмске традиције Тарковског, говори експерт. Виде представника хуманистичке, моралистичке, филозофске традиције, која води порекло од великих писаца – Лава Толстоја и Фјодора Достојевског. Тарковски је некада био оваплоћење уметника-учитеља. То је врло пламени однос према учитељству у високом смислу ове речи, када уметник постаје својеврсни проповедник хуманистичких, моралних вредности. То је све пренето Сокурову. Сокуров ову улогу испуњава, рекао бих, још заоштреније. Због наставка ове моралистичке проповедничке традиције једни га веома воле, а други врло снажно поричу. Упрво то чини Сокурова фигуром која стоји по страни од општег кинематографског процеса.

Велики режисер 20. века Андреј Тарковски између осталог помогао је Сокурову када је он тек почињао професионалну делатност. Његов филм Усамљени глас човека, снимљен по причама Андреја Платонова, ниј ебио урачунат као дипломски рад на московском Институту за кинематографију. Управо Тарковски је допринео да се скандалозни дипломац 1980. године прими у филмски студио у Петербургу.

Сокуров је дошао у кинематографију са одређеном темом, сматрају стручњаци. И израдио је рукопис који се не може помешати ни са ким. Од се може одредити на следећи начин: запечаћено време. Али такав филм захтева од публике мисаоност, склоност ка рефлексији, а то је у данашње време реткост. Сокуров не одступа од тог принципа ни у играним, ни у документарним филмовима. Документарних је код њега два пута више, него играних – 30! Ипак таква подела је условна. У сваком свом филму Сокуров ствара некакву филозофску средину која је изграђена на споју игрног и докуметарног материјала. Сматра филмски критичар Вјачеслав Шмиров.

Мајсторство руског режисера цени се у читавом свету, не позивају га узалуд на радионице у разним земљама – од Пољске до Јапана. Очиглдно у Сокурову свету ипонује то што је он уметник чији погледи и интересовања се не ограничавају ни националним, ни неким другим оквирима. И то некако врло природно проистиче из његове биографије. Тако је испало да је он рођен у Сибиру, а школовао се у Пољској и централној азијској републици Туркменији. Институт је завршио у Москви, а прославио се као петербуршки режисер, који је снимио, на пример, необичан, иновациони филм Руски ковчег: у једном даху, без и једно реза, у њему је представљен читав слој руске историје, забележен ус алама и експонатима чувеног музја Ермитаж.