Свједок описао сурова мучења у логору „Силос“

Свједок Ђорђе Андрић је казао како се од средине маја 1992. године није могло слободно кретати те да су у Тарчину (општина Хаџићи), гдје је живио с породицом, полицајци свакодневно долазили и од србског становништва тражили оружје.
Андрић је, како је рекао, 6. јуна 1992. из породичне куће у Тарчину, заједно с браћом и оцем, одведен најприје у Друштвени дом у Пазарићу, гдје су их испитивали о наоружању, а потом је њега извјесни Калгари одвео у логор “Силос”.
“Кад сам дошао у ћелију, био је мрак. У пола ноћи дошло је шест полицајаца питајући ко је тек дошао. Извели су ме и прегазили испред ћелије”, казао је свједок.
Он је испричао да је сутрадан пребачен у другу ћелију, гдје се сусрео с братом и још неким мушкарцима који су били претучени и крвави.
Током боравка у “Силосу”, сви заточеници, тврди свједок, били су пребијани, а извјесни “Калембер Буба” их је највише тукао.
“Кад бисмо унутар ћелије галамили, стражари су нам знали рећи да ушутимо или ће нам позвати Калембера”, присјетио се свједок, додавши да њега лично није никада тукао.
На питање тужиоца Марјана Погачника да ли зна ко је био управник логора, Андрић је одговорио да је то био оптужени Бећир Хујић, те да је тамо с њим једанпут разговарао.
“Када смо добили заразну болест дизентерију, ја сам њега питао да нам дају неку љекарску помоћ”, казао је свједок и додао да су стражари након тога бацали таблете по прашини и да су се логораши тукли како би попили лијек против ове болести.
Оптужница терети Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера за злочине против цивила и ратних заробљеника почињене у логору “Силос” и другим објектима на подручју општине Хаџићи.
Они су, како се наводи у оптужници, од 1992. до 1996. године учествовали у системском удруженом злочиначком подухвату, у оквиру којег су починили злочине против цивила и ратних заробљеника српске националности.
Према оптужници, Бећир Хујић је био управник, као и замјеник управника логора “Силос”, а исте функције обављао је и Халид Човић. Нермин Калембер је, како се наводи у оптужници, био стражар у “Силосу”, док су остали оптужени такође обављали функције у цивилним, војним или полицијских структурама локалне власти.
Описујући услове у логору, Андрић је навео да су они били катастрофални, да се за пет мјесеци боравка нико никада није окупао, а да су нужду вршили у канти која се налазила унутар ћелије.
Он је рекао да су дневно добијали једну кору хљеба, а након дизентерије, супу су им сипали у једну здјелу уз коју би подијелили три-четири кашике.
Васвија Видовић, бранитељка првооптуженог Ђелиловића, приложила је свједоку документ Кризног штаба Српске демократске странке (СДС) од марта 1992. године гдје стоји да је свједок постављен за команданта одређеног вода, на шта је Андрић одговорио да он с тим није имао никакве везе.
Андрић је негирао и да је србском становништву подијељено оружје.
Наредно рочиште је 24. маја 2012. године, када ће браниоци осталих оптужених унакрсно испитати свједока.