Потпуни дебакл политике концесија

Чак 76 мјесеци је требало актуелној власти да би јавно обнародовала сопствену бруку која дословно гласи – „Влада Републике Српске констатовала је данас да су системом концесија до сада у републичком буџету остварени минимални приходи од око три милиона КМ“.
               Уз овакав ефекат, по природи ствари иде и ступидан закључак извршне власти којим су оцијенили „ да је недопустиво да тако стање остане“.
               Но, изостао је одговор на питање како је било уопште допустиво више од шест година водити овакву „политику“ концесија која је направила тешке штете пребацујући профит од кориштења јавних добара умјесто у државну касу у приватне џепове и то без икакве накнаде.
                Али тамо гдје је то могуће, сасвим је нормално и да се из скупштинске процедуре повуче Закон о концесијама уз образложење да га треба побољшати. 
                Не ради се о томе да су  двије године биле мало Џомбићевом кабинету да побољша оно што је „упрскао“ његов претходник већ је на дјелу била „политика континуитета“ коју је морао слиједити.
                И сада када је ђаво дошао по своје недостају им још два мјесеца да би чувени министар Жељко Ковачевић „побољшао текст“ закона како би до краја године био усвојен у скупштинској процедури.
               Тешко је од овога наћи убједљивији примјер незнања, нерада, немара, и штеточинског чинодејствовања Џомбићеве владе. Јер, концесиона политика односила се и на пољопривредно земљиште у државној својини којим је Влада располагала на потпуно недомаћински начин који се коси и са елементарном здравом памећу.
                Овај ресурс уступан је по критеријима који владају у СНСД-у а не по онима који су важећи за све цивилизоване земље.
                И сада, када се нема куд,  Влада даје сагласност Министарству пољопривреде, водопривреде и шумарства РС да сачини анексе уз  све уговоре за сјетвене пољопривредне површине у складу са закључцима датим у Економској политици Српске.
                Иза овог закључка крије се сурова чињеница да је аграрна али и концесиона  политика коју је водила актуелна власт довела до тога да ни хљебног жита немамо за сопствене потребе.
                Умјесто да пшеницу извозимо ове године куповаће се, све су прилике,  од Румуна.
                Тако је и прије него што је пропала Цвјетковићева влада пропао и договор са Србијом о увозу жита којим је извршна власт махала као да су добили неповратни кредит од ММФ-а.
                 О каквој се извршној власти ради најбоље говори чињеница да она на тематским сједницама доноси са посебним акцентом закључке који стоје у опису рада и надлежности сваке институције па и радног мјеста у њима.
                Тако су на данашњој сједници „задужили Пореску управу да интензивира контроле наплате концесионих накнада“ иако се то апсолутно подразумијева јер проистиче из непосредног смисла због кога ова институција и постоји.