"Дејтонленд 1996": ТВ Бастиља Алије Изетбеговића

Сарајевско руководство се није могло похвалити медијским слободама. Телевизија у Сарајеву и главне новине налазили су се под личном контролом остарелог председника Алије Изетбеговића и његових сарадника, који су програмску шему направили у духу исламске идеологије.

Председник је одлично знао на који начин најбоље може утицати на свој народ и одржати се на власти. Вероватно ни у једној земљи у свету медији нису имали такав утицај на масу, као у бившој Југославији. То је, очигледно, имало везе са бившом комунистичком едукацијом становништва, навикнутом на вести из новина и са радија. Још један проблем је био својствен само за Балкан. Слобода штампе подразумева слободу изражавања. Али са овим је, изгледа, био највећи проблем. Муслиманско-хрватска федерација се по Вашингтонском споразуму састојала од представника два народа - муслимана и Хрвата. И, у идеалном случају, они су требали да буду једнако заступљени у главном идеолошком центру - телевизији. Али, у пракси се испоставило да су водитељи, уредници и оператери већи0м делом били муслимани. Програмска политика је подразумевала да се емисије праве само за људе који исповедају ислам - католици су добијали само мрвице.

"Странка демократске акције" коју је предводио Изетбеговић, радила је не на помирењу људи, већ, напротив, на стварању раздора у односима између народа. Сви локални догађаји су преношени само са једне тачке гледишта - оне која је одговарала Изетбеговићу и његовим пријатељима. О толеранцији се увек много говорило, али у стварности се друго мишљење није толерисало. Светска заједница, која се ангажовала у успостављању нормалног живот а у земљи, желела је да од бивше Босне направи унитарну државу. Телевизија је требало да одражава различите тачке гледишта и пружи свима прилику да изнесу своје мишљење. Али, на сарајевској телевизији којом је управљао Изетбеговић са својим сарадницима, друго мишљење се није могло чути. Штавише, испоставило се да се са сарајевским вођством није смело шалити ни у забавницима . Када је зборник "Политика" објавио низ есеја и фотомонтажа о Алији Изетбеговићу, тираж је заплењен, а главни уредник приведен у полицијску станицу.

"Унија независних новинара", наравно, осудила је полицијску акцију. Страдао је не само тираж и главни уредник Самир Шестан већ и улични дистрибутери, од којих су многи добили батине. Могуће је да су скандал са "Политиком" покушали да заташкају. Званични орган листа "Ослобођење", који је радио на обликовању јавног мњења, позвао је на разрачунавање са прекршиоцима законским путем, а не насиљем. Полиција, која је преузела на себе улогу судије и извршиоца казне, с тиме се није слагала. Овај инцидент је скренуо пажњу представника ОЕБС-а, УН-а и других међународних организација . Од Изетбеговића су затражили објашњење о разлозима за заплену тиража "Политике ". У земљи која је изабрала демократски пут (а бивша Босна га је на речима изабрала), медији су требали да има ју право на своју тачку гледишта. Али, критиковати власт у Сарајеву, како се испоставило, било је забрањено.

(Наставиће се)

Константин Качалин,