У Сарајеву више Арапа него Срба

Истина о страдању српског народа у Сарајеву током протеклог рата у БиХ вјероватно никада неће у цијелости бити откривена, али би попис становништва био један од најзначајнијих корака у том смјеру.

Ово је "Фокусу" рекао посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић, напоменувши да управо због тога Бошњаци не желе ни да чују за попис становништва. Јовичић то објашњава чињеницом да би попис сигурно бацио потпуно ново свјетло на дешавања у БиХ током рата, јер би се на основу тих података утврдило ко је, у ствари, починио етничко чишћење.

- Не треба нам бољи примјер од сарајевске општине Илиџа, која је седамдесетих година прошлог вијека била једна од три најперспективније и најразвијеније општине у бившој Југославији. По попису становништва из 1971. године у општини Илиџа живјело је 44,6 одсто Срба, 31 одсто Муслимана, занемарив број Хрвата и 18 одсто Југословена, међу којима су опет најбројнији били Срби. Само двије деценије касније, етничка слика Илиџе потпуно је промијењена, тако да је 1991. године ту живјело 46 одсто Муслимана, 33 одсто Срба и 10,5 одсто Хрвата - навео је Јовичић.

Срби су, наводи он, систематски чишћени и протјеривани из Сарајева прије, током и послије рата. Данас у главном граду БиХ, упозорава Јовичић, живи више Арапа него Срба. Он је казао да је непосредно послије рата на подручју Сарајева било више од пет хиљада станова у којима су некада живјели Срби, а које ни данас нико не тражи, што само по себи говори о судбини пријератних станара.

Указао је на то и предсједник Удружења породица несталих сарајевско-романијског региона, Милан Мандић, који је нагласио да Влада Федерације БиХ има податке према којима за шест и по хиљада станова у Сарајеву није поднесен захтјев за враћање и претпоставља се да су у неким од тих становима побијене комплетне породице српске националности.

- Ти станови се углавном налазе у централним општинама Сарајева, односно у општинама Центар, Ново Сарајево, Нови град и Стари град. Удружење је тражило породице које су живјеле у тим становима или било кога ко би могао поднијети захтјев за враћање, али, нажалост, безуспјешно, што иде у прилог мојим претпоставкама да власници више нису живи - рекао је Мандић. Мандић је нагласио да би се број станова за које никад није поднесен захтјев за враћање могао кретати од осам хиљада до 10.000 и да је те податке и своје претпоставке шта се могло десити с породицама из тих станова пренио и представницима власти у ФБиХ, као и бившем премијеру Владе ФБиХ Неџаду Бранковићу.

- Бојим се да власти у ФБиХ смишљено и плански прикривају и заташкавају злочине, али и проблеме са којима су се суочавали и суочавају сарајевски Срби и не вјерујем да ћемо те проблеме ријешити уз њихову помоћ - додао је Мандић.


Санџаклије у српским становима

Милан Мандић је истакао да је на подручју Сарајева током ратног периода нестало неколико хиљада Срба и да податке о власницима тих станова и члановима њихових породица Удружење није могло добити ни од Агенције за истраге и заштиту БиХ и Обавјештајно-безбједносне агенције. Према његовим ријечима, садашњи корисници тих станова јесу Бошњаци, и то претежно из Санџака, који су у ратном и поратном периоду интензивније почели насељавати подручје Сарајева. Исто тврди и Славко Јовичић, који наводи да су Санџаклије још током ратних година протјеривали Србе из Сарајева и одузимали им станове и куће.