Египат: зна ли Запад кога подржава?

На недељу, 6. фебруара, пао је 13-ти дан од почетка египатског бунта и „великог бдења“ дисидената и њихових противника – присталица Хосни Мубарака, у центру Каира, на тргу Ат-Тахирир. У извесном смислу тај дан и одређује правац даљег развоја догађаја.

Почев од краја јануара, опозиционо расположени либерал-демократе и исламисти привукли су на митинге десетине хиљада људи, који су подржали главни захтев – хитни одлазак Мубарака са функције шефа државе, па према томе и оставку владе и распуштање владајуће Национално-демократске партије (НДП), увођење демократских слобода. Ради се о озбиљном покушају слома целокупног система државне власти, који је Мубарак изграђивао током три деценије своје владавине.

У таквој ситуацији египатски председник је предузео низ снажних корака. На функцију потпредседника (таква функција ранија нија постојала) наименовао је армијског генерала и шефа обавештајног ресора Омара Сулејмана. За новог премијера постављен је Ахмед Шафик, а низ народу омразнутих министара, укључујући и министра унутрашњих послова, смењено је. У раној етапи конфронтације у центру града, укључујући и трг Ат-Тахрир, председник је издао наређење. И треба рећи да су војници успешно обавили задатак.

Одлучујући корак Мубарака било је обраћање нацији 1. фебруара. Председник је изјавио, да је одлучан у намери да обезбеди стабилност у земљи и да се проблеми не могу решавати путем „хаоса и насиља“. Хосни Мубарак је изјавио да је спреман на спровођење политичких и економских реформи у циљу побољшања стања најсиромашнијих слојева становништва. Председник је одбацио захтеве опозиције да хитно поднесе оставку, одлучно нагласивши да ће остати на својој функцији до истека председничког мандата 2011. године. Шеф државе је прецизирао, да не намерава да се кандидује за председника у још једном мандату.

Говор лидера ојачао је снагу његових присталица, које су покушавале да очисте трг Ат-Тахрир од противника режима. Употребљене су каменице, „Молотовљеви коктели“. Гомила побуњеника је узвраћала истом мером, поново је проливена крв. Резултат – неколицина убијених и преко хиљаду рењених. Армијске јединице, користећи оклопну технику, раздвојиле су сукобљене страна, не допустивши да ситуација склизне у свеопшти хаос.

Западни медији су употребу силе од стране Мубарака у одговор на силу против председника презентовали као покушај председника да опстане на власти уз помоћ „убица“ и „главосеча“. Овде је неопходно појашњење. За четрдесет и више година мог новинарског рада, који обухвата међународну проблематику, никада се још нисам суочавао са таквим пристрастним осветљавањем догађаја у било којој земљи света, као што је то случај са Египтом. Нарочито су ревносни западни медији, али ни руски нису далеко од њих. И ако на Западу демонизују Мубарака и његове присталице уз познавање ствари, руски коментатори, користећи информације из друге руке и већ готове стереотипе, по правилу немају чак ни представе о стању египатског друштва.

Мубарак је успео да активизира моћни политички активни слој – функционере владајуће Национално-демократске партије, која има преко 6 милиона људи, немерљиво више него опозиционара свих боја. Тај социјални слој има своје интересе и спреман је да их брани. Члановима НДП су се придружиле стотине хиљада људи, који су забринути да ће их нереди лишити могућности да хране своје породице. Према најскромнијој рачуници, економија земље на Нилу сада свакодневно трпи губитке од 310 милиона долара. Тражећи хлеба од власти, побуњеници и сами минирају могућност за прехрамбено ситуирање.

А сада о ставу Запада. Од самог почетка „палмине револуције“ Барак Обама и сви шефови европских држава (изузев Силвија Берлусконија) захтевали су од Мубарака да хитрно поднесе оставку. Сегменти „демократизације“ земаља, које су Американци уврстили у гополитичку конструкцију „Великог Блиског Истока“ не допуштају Вашингтону да трезвено сагледа дешавање у Египту. Кудикамо је перспективнија у том погледу позиција Москве. Дмитриј Медведев и његов министар иностраних послова Сергеј Лавров изјаснили су се у духу, да кризу у Египту могу разрешити једино сами Египћани – без мешања извана и пожељно – политичким средствима.

Запад је запљуснуо талас коментара, у којима се говори да је Врховни командант египатске армије Хосни Мубарак изгубио поверење војника. Допустићу себи да приметим: то је невиђена глупост! Армија стриктно извршава своју дужност, не правећи разлику између опозиционара и присталица режима, када они кидишу једни на друге прса у прса. Представници генералитета ступили су у преговоре са руководстом побуњеника са једним јединим циљем – да се обуставе нереди. 6. фебруара Омар Сулејман је успоставио контакте са „Браћом – муслиманима“ ради разматрања промена у Уставу, које је предложио Мубарак. То је приметан помак – раније египатско руководство и саму помисао на сличне преговоре није допуштало. Тога дана, 6. фебруара, председник Мубарак је – а он је и председник НДП – објавио да са свих руководећих функција смењује педставнике партијске врхушке, укључујући и свог сина Гамала.

Знаци нормализације у Каиру и у провинцијама Египта су видљиви. Мубарак је, макар и уз губитке за режим, преживео буру, и то без обзира на то што је Запад сав свој утицај преместио на тас опозиције. Крајем јануара „Дејли телеграф“ је саопштио, да су САД тајно подржавале главне фигуре, које стоје иза организације протеста и које припремају устанак у року од три године. Рачунало се са тиме, да се на власт доведе човек са репутацијом либерала – бившег шефа МАГАТЕ Мухамеда ел-Барадеја. Та се рачуница може показати јаловом, јер се у игру умешао актуелни генерални секретар Лиге арапских држава Амру Муса, који је далеко изнад бившег чиновника МАГАТЕ по политичком искуству. Муса је већ објавио да се намерава кандидовати на функцију председника Египта на предстојећим изборима. Раније је он, за време Мубарака, био министар иностраних полсова.

И Хосни Мубарак, и Омар Сулејман, и многи други, упозоравају на опасност од доласка на власт исламистичког покрета у било ком његовом облику – „умереном“ или радикалном.

Шта чека Египћане уколико победе исламисти? На сајту „Ал-Ихван ал-муслиман“ шепури се амблем Курана, подупрт са два мача, са апелом: „Наоружајте се!“. На сајту читамо да „Браћа – муслимани“ имају филијале у 70 земаља света. Верујем у то. Али не верујем да „Братство“ егзистира искључиво захваљујући чланаринама. У свету ислама има много баснословно богатих људи, који, иако нису „браћа“, издвајају огромне паре за делатност „Ал-Ихван ал-муслимана“. Учествују у подршци „браћи“ и владе неких муслиманских земаља. Како се троше те дознаке - тајна је иза седам печата. Главни циљ јесте стварање исламске државе, повратак на Ал Халифу (истински халифати, које су створили „салафи“ – праведници Ислама) и – пажња! – „освајање света помоћу Ислама“. А има и још: „Алах је наш циљ“, „Пророк је наш вођа“, „Куран је наш закон“, „Џихад је наш метод“, „Смрт у име Алаха – наша ја највећа машта“. Подвући ћу: то су званични погледи не радикалног, већ „реформистичког“, легално функционишућег у Египту крила „Браће муслимана“. И ту остајемо без коментара.

Јуриј Тисовски,