Збогом море, сви у бање

Под три водоравно: бања на Пиринејима; под седам усправно: бања у Белгији. Те две бање, Аро и Спа, у којима се никада, вероватно, нећемо бањати, појединачно су чешће у нашим укрштеницама него све бање Србије заједно, а њих није мало. Ако је наша земља била плен (још увек је) других, јер ју је природно богатство сместило „на раскршће путева”, делом су за то и бање „криве”. Србија је унакрст (уздуж и попреко) обдарена бањама, било да су то минерални и термални извори, било планине са опојном, такође лековитом, смолом четинара и мирисом планинског цвећа. Дакле, и због својих бања, Србија је, рекао би Андрић – кућа поред пута.

Боравак у бањи је одувек била ствар друштвеног угледа, престижа. Одлазили су високи државни чиновници, официри и трговци. Тамо се упознавали са „себи равнима” и договарали женидбе и удадбе својих синова и кћери – када су родитељи женицима и удавачама бирали срећу. Забасао би у бању и покоји песник да, о трошку каквог милосрдног мецене, лечи туберкулозу у време када је „жута гошћа” била честа у нашој књижевности. Ишло се и посамце са сном о тајној и узбудљивој бањској авантури. Песма каже да се ишло и масовно: „Све од Ниша па до бање, иду цуре на купање”. А у каквом се расположењу тек из бање враћало – опет да се помогнемо песмом: „Из бању иде, избањало се, нане мило нане, избањало се”.

Касније су и радници, непосредни произвођачи, о трошку социјалног или синдикалне подружнице, били чести бањски гости. Да се опораве од напора на радним местима опасним по здравље, или на рехабилитацију после теже болести и операције. Лепа пракса, зар не!

Веровали или не, и сељаци, а поготову сељанке из виђенијих кућа, одавно су редовни посетиоци бања. Ишло се у рано пролеће да се из костију „избије” реума нахватана претходне зиме, или у јесен, у паузи између жетве пшенице и бербе кукуруза и вађења кромпира. Спаковале би се мајке и свекрве, по три-четири из села, и отпутовале на бањање неколико дана. После би се хвалиле како им је било прелепо и како их кости више не боле. Кћерке и снахе су, потом, у устима „ваљале оскорушу”, јер мајке и свекрве се још неколико дана нису прихватале кућних послова, пошто им је доктор строго наложио да се „после бање још две седмице чувају напора” како би терапија успела.

Не рекосмо ли већ: Србија је препуна бања, одвајкада. Од Дрине до Тимока, од Суботице до Врања – све бања до бање. Са водом која исцељује, олакшава, релаксира. Са старим и новим вилама, хотелима, приватним пансионима, цвећњацима, проспектима, разгледницама. Потрудили смо се да неке од њих, на средњим странама данашње „Политике”, боље упознате.

Но, колико је год бања на туристичкој мапи Србије, бар их је толико – а сигурно је више – које чекају своје место. Зовемо их дивљим, а не бисмо смели да будемо толико равнодушни, данас мање него икада раније, према бројним топлим и минералима богатим изворима на којима се, без икакве контроле, људи лече – онако, на дивље. Има општина које немају ниједну „званичну” бању, али сигурно нема општине без свог лековитог извора. Прочуле се и те дивље бање, са импровизованим базенчићима или коритима под надстрешницама; прочуле се јер су многима помогле, у стилу оне ТВ рекламе: изгледа глупо, али мени је сад боље. 

На пример, шездесетих година је и „атомска бања” у Горњој Трепчи код Чачка била дивља. Била је полудивља и кад је за њу сазнао олимпијски шампион из Рима (1960), етиопски босоноги маратонац Абебе Бикила. Увелико се писало да ће доћи у Трепчу да лечи парализу. Нажалост, умро је 1973, у инвалидским колицима, а да није успео да дође. Иначе, ко зна... Трепча више није дивља, а не би требало да буду ни многе друге. Ако нам баш, у последње време, индустрија не иде од руке, а „храмље” и аграр, бање би могле да буду бренд Србије и то у светским размерима.

Треба нам само мало више свести о томе. А могла би се, зашто не, и у нашим укрштеницама чешће наћи, и под водоравно и под усправно, имена наших бања, уместо тамо неких Аро и Спа.