Европа се плаши да не остане без руског гаса

Европски политичари и бизнисмени мењају реторику у погледу Русије и њене улоге у енергетској безбедности Старог Света. Изазвана социјалним бунтом на Блиском Истоку, паника на тржиштима нафте и гаса се смирила, опасност од горивне глади као да је минула. Али сама перспектива да се остане без енергената, изгледа да је натерала ЕУ да оцени предности сарадње са Русијом. И да схвати важност дугорочног партнерства. Шеф концерна Ени Паоло Скарони у интервјуу за италијански лист Соле 24 Оре изјавио је да Европа има велику потребу за испорукама руског гаса цевоводом Јужни ток. Шта више, само Русија може да обезбеди енергетску будућност ЕУ. Ако, наравно, иницијативу не преузму Кина и Индија, које активно преговарају са Москвом о испорукама руских енергената.

Генерални директор фонда националне енергетске безбедности Константин Симонов истиче да Европа почиње да спознаје погрешност претходне политике у области енергетске безбедности.

Видимо арапско пролеће на северу Африке, још, не дај боже, започеће револуција у Алжиру. То може у сваком моменту да се деси, а Алжир је трећи испоручилац гаса у ЕУ. Нејасна је ситуација око Саудијске Арабије, око које се распирују тачке политичке нестабилнсоти. Још увек није реализован пројекат јужног коридора, није спојен Азарбејџан са Туркменијом преко дна Каспијског мора, нема никаквог гаса из Ирака. Наравно, ни о каквом иранском гасу не може бити речи у условима озбиљних санкција против актуалног политичког режима у Техерану.

Експерти подсећају да према Источном гасном програму Гаспром намерава да испоручује у Кину до 68 милијарди кубних метара годишње. То је упоредиво са капацитетом Јужног тока од 63 милијарде, и превазилази Северни ток – 55 милијарди кубних метара гаса годишње.

Осим тога, велики обими горива су потребни Јапану, који из познатих разлога мора да одустане од коришћења нуклеарних централа. Индијске компаније, са своје стране, уговориле су скоро сав обим течног гаса са Штокмановског налазишта,  чија експлуатација тек почиње. У тој ситуацији Европи предстоји велика конкуренција са рстућим азијским земљама за руску сировину. И Брисел ће морати да ревидира свој однос према Москви, говори Константин Симонов.

Брисел има врло много антируских политичара, укључујући, нећемо крити, и господина Барозуа, који не гаји никакве симпатије према Русији. Све то, несумњиво, активно хране САД, које енергично лобирају пројекат Набуко и изградњу гасовода из Туркменије у Азарбејџан. Али ја ипак мислим да ће здрав разум коначно превладати. Зато што су данас гасне реалије такве да ће потражња за нафтом и гасом у Европи расти због затварања нуклеарних централа, и због буџетске кризе, која ће натерати да се смањују трошкови на обновиву енергетику.

Између осталог, за сада нису сви руски политичари спремни да ревидирају своје погледе према Русији. Брисел и даље гура Трећи енергетски пакет, који оштећује интресе Гаспрома. Таква недалековидост, упозоравају аналитичари, може да подстакне Русију да преоријентише своје енергетске токове на Исток.