Ловорике катастрофалне победе

Без обзира на улазак либијскихпобуњеника  у престоницу земље и резиденцију председника  Моамера Гадафија, практично сви експерти се слажу да је још рано говорити о коначном тријумфу револуције. Ипак, из неких европских престоница, као и из руководећих кругова Беле куће, НАТО-а и ЕУ, већ се чују гласови ликовања и дају се оцене доприноса појединог западног партнера достигнутом успеху. При томе на светлост дана излазе врло занимљиви детаљи који су се до сада брижљиво крили или одрицали.

Ових дана између осталог немачки министар иностраних послова Гидо Ветервеле изјавио је да је одлука владе Немачке да не учествује у војној операцији НАТО-а против Либије била исправна. Како се сазнало, група официра бундесвера радила је у оперативном штабу НАТО-а у северној Италији, помажући у избору циљева за бомбардовање. Такво признање требало је да учини минстарство одбране Немачке као одоговор на захтев паралмента. То је изазвало буру негодовања међу посланицама. Немачка је упутила у Либију одред елитних специјалаца GSG9 ради чувања немачке контакт групе за везе са побуњеницима.

Али не ради се чак ни о томе. Речи и дела у политици ретко се спајају. Занимљиво је нешто друго. У заносу аутор коментара у листу Ди Велт посвећеног слабом, по његовом мишљењу, доприносу Немачке свргавању владајућег режима у Либији, изјавио је ни више ни мање: Сасвим је јасно да без војне инвервенције не би било ни побуњеника на чијој страни би требало да се нађемо. Ту је свака реч отворено признање да је Запад потпуно игнорисао резулуцију СБ УН 1973, усвојену 17. марта ове године. Она је, као што се зна, предвиђала само увођење зоне забрањене за летове изнад Либије. Ипак већ два дана касније француски ловци су ракетирали копнене циљеве, а од 31. марта руковођење кампањом је у потпуности прешло НАТО-у.

Између осталог, како је приметио ових дана у интервјуу каналу Раша Тудеј стални представник Русије у НАТО-у Дмитриј Рогозин, алијанси нико није дао мандат за испуњавање резолуције УН. Она је тај мандат, по Рогозиновим речима, узурпирала. Осим тога, по подацима сталног представника, мада званично војни блок није водио копенена борбена дејства у Либији, тамо су се борили плаћеници из НАТО земаља. А устаници су снабдевани оружјем и припремали се помоћу инструктора по аршинима алијансе. Председник Минхенске конференције за безбедност, бивши немачки дипломата Волфганг Ишингер противи се војном учешћу Запада у Либији.

Дужни смо да пружимо либијцима могућност да сами решавају судбину своје земље. Важно је да они могу да кажу – решавамо ми, а не Вашингтон, не НАТО, не ЕУ. И управо сада таква земља као што је Немачка, која није желела да учествује и није учествовала у операцији против Либије, може да одигра врло важну улогу у мировној обнови земље. Не сме се заборавити једно. Војним средствима достижу се војни циљеви. Никада још њихова примена није помагала да се реши неки проблем. То је инструмент, а не патентирани рецепт за решавање појединог конфликта.

Британски Тајмс назвао је победу устаника катастрофалним успехом, пошто, по мишљењу низа експерата, у Либији може да започне хаос. Треба ли журити са поделом ловорика?