Пад гиганта, успон тајкуна

Унуче „Генекса” може спокојно да пајки. Његове опуномоћене дадиље из региона, са седиштем у Београду, отпевале су још једну успаванку, тепајући му кроз дијамантску нокију: „Таши, таши, танана, још једна фирма купљена!”
На имању од неколико хектара, у шумовитом делу једне од западних метропола, у вили опасаној зидом, с тениским теренима и базеном, детенце гаси лаптоп и уместо да поједе кашицу од шаргарепе и седне на ношу, отвара боцу „џек-денијелса” и уваљује се у фотељу с грејачима, ваздушним јастуцима и АБС кочионим системом. Неколико рудника, и још фабрика хране као ситниш, није лоше за малишу који се ближи четрдесетој.

Никада није играо монопол, јер српске игре истине су много жешћа прича за наследника искусног, превејаног социјалистичког менаџера који је своје знање, везе и телефонски именик пренео свом младунцу. Син Генекса држао је дуго своје чедо на колену и гуслао му еп о нашој пропасти, десетерац или сагу о кумовима српске транзиције, о томе како се из канцеларија на којима је доминирао маршалов портрет, на тим браницима одбране од империјализма, стварала каста нових господара Србије. О малиши се овде не зна готово ништа. Један од харлекина српске транзиције одолева нападима таштине и ствара прстенове заштите око свог имена, порекла и породичног беграунда, који води у најсофистицираније лавиринте моћи друге Југославије. Једнако се чува магазина за познате и истражитеља из министарства финансија. Он је само један од малих Топаловића националне економије, који чека да се прочита тестамент, а да онда дође, инкогнито, и узме свој део.

„Генекс” је био држава у држави, као „Инекс”, „Југометал”, „Прогрес”, и још неколико социјалистичкосамоуправних мултинационалних корпорација, осниваних по републичким центрима, с магичним речима - експорт, импорт, реекспорт. Спољња трговина била је неистражена област богатства, а Југославија мост, чек-поинт, или крава музара биполарног света. Са СССР-ом клиринг, са западом девизе. На разлици у цени, хајде да се само задржимо на „Генексу”, који је куповао нафту од Московљана за сићу, а затим је уваљивао трећим земљама неколико пута скупље, расла је империја с годишњим обртом од око седам милијарди долара. Да не помињемо баш „мигове”, „калашњикове” и остали асортиман беле технике за земље трећег света, које су реновирале своје кухиње, како би што боље испекле палачинке страним завојевачима.

Мит о „Генексу” је растао, као и његова имовина: од авио-компаније са осам модерних авиона, хотела на Копаонику и Јадрану, до моћних пословних центара и првих биг-мекова. Стране земље нису тражиле банкарске гаранције у НБЈ, били су довољни уговори с „Генексом”. Знали људи где лежи права моћ. Заиста, у истурена одељења у иностранству, луксузно опремљена представништва, могли су да уђу само менаџери обучавани на курсевима за обучавање кадрова у иностранству, пажљиво дизајнираним маскираним центрима Титових обавештајних холдинга. Правоверни су, међутим, брзо постајали свесни декаденције запада. Схватили су да постоје и приватни рачуни, на које могу да се упишу провизије и послови који су склапани када Удба у Београду одлази на дремку.

Прве црне листе неподобних техноменаџера стваране су већ шездесетих година, да би седамдесетих одлив друштвеног капитала преко тајних рачуна достигао огромне размере. Шема је разрађена током санкција до савршенства, када је богаћење некако било и патриотско и национално свесно, па се деци диносауруса српске економије, школованим на најпрестижнијим универзитетима, новац у коферима допремао млазњацима, а они га складиштили на приватне шифроване рачуне. Преко оф-шор компанија, затиру се његови трагови. А и лепо се летовало. У истој размери, којом су се „Генекс” и остале мегакомпаније испумпавали, надувавали су се нови играчи мистичних биографија и неистраженог порекла, за које су радни људи и грађани, они којима расту уши у транзицији, уздисали: „Који су, бре, сад, па ови”? Нова друштвена врста, тајкуни и њихова младунчад, куповали су све, нису жалили паре, те су ширили асортиман као у доба „Генексове” највеће славе - од њива до странака. Добро, где су онда наши новци? Па, окренули су пун круг и враћају се кући. Али, не у наше џепове.

Завршна фаза распарчавања „Генекса” из доба друштвене својине, с огромним дуговима, али вредним непокретностима и баснословно скупим земљиштем, управо траје. Према неким теоријама, реч је о вредности од четири милијарде долара. И, шта се, коначно, види са крова „Генексове” куле, симболично окренуте ка западу, која се лелуја на кошави, па станари на последњем спрату нису сигурни да ли живе на рингишпилу или у некретнини.

Већ знам коме расту уши. Нас и вас, око седам милиона. Питање је, само, који ће од Топаловића да се напумпа.