Акционари су се руковали у знак договора

Уочи значајног догађаја – потписивања правно обавезујућег споразума између акционара гасовода „Јужни ток“, Брисел, договор је што би се рекло, „пропао“. Председник Европске комисије Етингер је пројекат у којем учествују Русија, Италија, Немачка и Француска, окарактерисао у суштини „једностраним руским покушајем“ да омете изградњу „Набука“ и алудирао је на то да ово може отежати дугорочне уговоре „Гаспрома“ у Европи.

Говори председник руског Фонда за националну енергетску безбедност Константин Симонов:

У „Јужном току“ су коначно одређени акционари. Ради се о улажењу у пројекат немачке компаније “Wintershall”и француске „ЕDF“, с којима је пакете поделио италијански „Eни“. Ситуација све више подсећа ону која је настала око „Северног тока“, који је ујединивши партнере из различитих земаља добио статус трансевропског. И подсетићу, већ је транспортовао први технички гас. Односно, Русија не одговара некима, који „постављају клипове у точкове“, она ствара још један веома вредан европски пројекат. Ресурсна база је јасна: гас из Јединственог система за снабдевање гасом из Русије.

Уговори о мешовитим предузећима за изградњу и управљање копненим деловима „Јужног тока“ потписани су с кључним транзитним земљама. Ето, господин Етингер није могао да се уздржи. Узгред речено, његова огорченост се може схватити: европски пројекат „Набуко“, реални конкурент „Јужног тока“ је на ивици распада. Још увек нема гаса за њега.

Међутим, Европска комисија само што је добила мандат за трилатералне преговоре о оснивању „Транскаспијског гасовода“ из Туркменије по дну Каспија до Азербејџана. Ето, биће гаса и за „Набуко“.

Наравно, то може све да промени. Али остаје мало питање: да ли ће наведени коридор уопште бити саграђен? Европска комисија може да добије и хиљаду мандата: правни статус Каспијског мора то неће решити. А док није решено да ли је то језеро или море и који закони се у односу на њега примењују, нико без сагласности свих пет прикаспијских земаља нема жеље да полаже цев по његовом изузетно сложеном дну. Европљани не би требало да добијају мандате за преговоре с Ашхабадом, већ да путују у Москву и Техеран и да покушају да добију сагласност за изградњу. Међутим, не видим ниједан разуман разлог због којег би Русија требало да пристане. Једноставно, ми немамо користи од тога. Па постоји појам „сопствених интереса“ у региону.  

А шта ако Европи не буде требало толико гаса из цевовода и ако се не оправдају рачунице да ће до 2030. године увоз порасти до 140 милијарди кубних метара? Мишљење Константина Симонова:

Ситуација се сад мења управо у корист руског гаса. Потражња се брзо обнавља. А сопствена експлоатација у Европи опада. Нама у прилог „играју“ различити фактори. То су и општа тенденција одрицања од АЦ и буџетски проблеми Европске уније, који јој не дозвољавају да много троши на обновљиву енергетику, и нестабилна ситуација на Северу Африке. То је и Иран, који је санкцијама одсечен од испорука свог гаса. А што се тиче гаса од шкриљца као алтернативе за „плаво гориво“ то јесте привлачна, али далека перспектива.

Мишљење московског стручњака се поклапа са закључцима Међународне енергетске агенције (International Energy Agency). Она предсказује „златно доба“ природног гаса, чији главни испоручилац у ЕУ и даље остаје Русија. Да ли садашњи покушаји реанимације „Набука“ могу променити ситуацију? „У сваком погледу овај поглед заостаја, - каже Константин СИМОНОВ. – Он не може да стигне „Јужни ток“ чија ће изградња почети већ 2013. године, а за 2015. се планира испорука првог гаса.