О приватизацијама и не само о томе

 Иако је Нафтна Индустрија Србије продата Гаспрому пре више од две године, писање медија о том догађају не јењава. Када читамо те текстове, постаје јасно да се не ради о обичној новинарској радозналости, нити потреби да се јавност упозна са новим чињеницама, већ о некој врсти опсесије. Или је ипак можда реч о организованој лобистичкој акцији јаких играча, западних нафтних компанија, којима не одговара стабилна економија Србије и развој домаће производње квалитетног горива. Јер у супротном, где би пласирали своје гориво, ако Србија иам своју рафинерију?! Kако другачије објаснити толико „интересовање“, након толико времена? Додуше, чињеница да је нека тема стални извор инспирације не би била толико чудна, да се не пише о 2-3 ствари (варијације на тему), од којих већина има за циљ да прикаже руског инвеститора у лошем светлу. Поставља се питање, зашто је то тако?

Главна замерка критичара ове приватизације је „ниска“ цена по којој је НИС продат, тако да се стотинама броје чланци о „крађи НИС-, поклону Русима“  и тд.  НИС је продат за 400 милиона евра, а у време продаје његов дуг је износио приближно толико. Такође, Гаспром се истим купопродајним уговором обавезао на инвестиције у висини од 560 милиона евра. Новцима бројано, то је врло леп износ од око милијарду евра. Овом продајом, Србија постаје и део мреже гасовода „Јужни ток“, што је посебна корист и повољност чије ћемо благодети тeк осетити. Чуди ме храброст оних који истичу тако оштро своје замерке на цену, поред толико других и очигледно штетних приватизација у нашој земљи.

Присетимо се продаје Сартида (једине железаре у Србији) америчком ЈуЕс Стилу. Цела приватизација је учињена на следећи начин-железара као и још 5 независних фирми продати су за цену од 23 милиона долара(!?), док је тадашњи дуг железаре износио од 560 милиона до око милијарду долара (према разним писањима, до тачне информације је међутим још увек немогуће доћи). Тада је одлучено да се дуг неће враћати од продаје, већ пада на терет државе, тј. пореских обвезника. (!?) Такође, постоје бројне контроверзе везане за сам стечајни поступак. Третман нових власника је посебна тема, али се мора рећи да је највећа последица ове приватизације велики број радника који је остао без посла.

Не треба изоставити ни продају Беочинске цементаре француском Лафаржу. Наиме, цементара је непосредно пре приватизације била фабрика која је била способна за тржишно пословање и била у прилици да сама одреди цену цемента на тржишту. Фабрика је била у више него добром стању, ремонтована, а дугови измирени. Посебно се истицао стручни кадар овог предузећа који је био на добром гласу. Међутим, непосредно после посете француског председника Жака Ширака (након бомбардовања) почело се са припремама за приватизацију цементаре. 2002. године потписан је уговор о њеној продаји, који још увек није доступан јавности. Фабрика је продата за 51,9  милиона долара(поређења ради, само последњи ремонт је коштао 10 милиона марака), иако је неколико година пре тога било понуда до 270 милиона долара. Стотине радника је одмах добило отказ, неколоцина је добила мизерне отпремнине, а најгоре су изгледа прошли они који су остали да раде-услови су слични робијашким. Такође, исте године, цементара је обзнанила да лоше послује и укинула дотирања локалној самоуправи у Беочину, као и исплату дивиденди малим акционарима.  

Да ли сваки дан читамо у новинама о овим фирмама? Да ли знате како се зову њихови директори? Да ли су медијима доступни извештаји о њиховом пословању?

Са друге стране стоји приватизација НИС-а. Објективно гледано, цена коју смо добили за ову фирму је реална и ни један други заинтересовани купац није нудио више пара за њу. Оно што је најважније, све тачке уговора са Гаспромом су у потпуности испоштоване. Ниједан радник није добио отказ, а они који су одлучили добровољно да оду добили су највеће отпремнине које су у Србији икад даване-750 евра по години радног стажа. Што се тиче инвестиција на које су се обавезали-оне се увелико спроводе. Капитални пројекат је свакако ремонт рафинерије у Панчеву. Овај застарели и у бомбардовању оштећени објекат,  2012. године ће постати најмодернија рафинерија за прераду нафте у источној Европи. Осим што тако гордо звучи, то значи да ће Србија сама прерађивати гориво, тј. производити гориво евро квалитета, што ће смањити потребу за увозом , и што је још важније-цену. Нови власник није заборавио на еколошки проблем у Панчеву. Ангажована је независна италијанска фирма за испитивање земљишта, воде и ваздуха, и оформљена посебна Дирекција за екологију у оквиру фирме, те се сирене из Панчева чују знатно ређе него раније.

Поједини медији често нападају НИС због цене и квалитета горива. То могу да припишем само чињеници да је цензура медија у Србији јача него икад. Јер, једини адресат притужбе на цену горива је држава Србија са својим накарадним законом о акцизама на бензин. Наиме, до 60% од цене литре бензина дајемо држави. Какав мајсторски потез власти, једним ударцем убијају се две муве-ето начина да се напуни празна државна каса, а за то ће сви кривити нафтну индустрију, јер забога, они продају гориво! И тако се народу свакодневно сервирају приче о „Русима који нас пљачкају“, док се државни буџет опет пуни народним новцем. Многи спомињу и наводни монопол који НИС има на нашем тржишту, прелазећи олако преко чињенице да је од 1. јануара ове године дозвољен увоз горива, уз услов да мора бити евро квалитета. Што се квалитета тиче, у Србији постоје прописи који одређују да се може продавати само гориво прописаног квалитета. С тога, и НИС производи и продаје такво гориво, у супротном не би могао да послује у нашој земљи. О квалитету горива НИС-а довољно говори чињеница да Мерцедес-Бенз и Волво, два најпознатија произвођача луксузних аутомобила препоручују НИС-ов, домаћи евро дизел.
И тако, са једне стране имамо приватизације којима је Србија оштећена за милијарде евра, хиљаде радника који су остали без посла, формирање монополског тржишта (у случају Салфорда и стварања монополског тржишта млека), смањење производње и безброј других негативних ефеката, а кршење закона у поступку приватизација да не помињемо.  С друге стране, приватизација НИС-а представља продају озбиљном стратешком инвеститору.

 О озбиљности Гаспромњефта можда најбоље сведочи чињеница да је усвојио стратегију пословања НИС-а до 2020. године.  Ни једна компанија у Србији нема тако јасно зацртан пут развоја.  И први резултати овако озбиљног приступа стратешког партнера већ су видљиви, НИС је у свом пословном извештају, не само остварио планирану добит, већ и премашио сопствена очекивања. То га је, после само две године пословања у Србији, сврстало у првих 100 најуспешнијих предузећа у источној Европи.

Када сагледамо све, не преостаје нам ништа друго, него да се запитамо, чему таква селективност у сагледавању чињеница? Зашто ћутке прелазимо преко разбојништва над нашом имовином и народом, а поштене инвеститоре свакодневно критикујемо и блатимо? Дакле, имамо „улагаче“ који су потпуно обезвредили наше фабрике и постројења, отпустили раднике и на тај начин оставили хиљаде србских породица без средстава за живот, а опет нису постигли никакав успех, нити пронели славу својих „успешних“ фирми у Србији. И имамо НИС, који је постигао невероватан успех у најкраћем року, без и једног јединог отказа, поштујући све договоре, и уз велика улагања.

 Једино објашњење које се намеће је, да неком очигледно јако смета руски успех у Србији. Да ли се неко плаши да ћемо, ако објективно сагледамо чињенице, схватити да Европа ипак има алтернативу? Сведоци смо кризе земаља Европске Уније. После Грчке, листи кризних придружиле су се Португалија, Ирска, а ускоро ће и Француска. Немачка сели свој капитал на исток. Ако мало озбиљније сагледамо ствари, сватамо да се Европска Унија полако али сигурно распада. Економска криза, као и криза морала најсигурнији су показатељи да је крај ове заједнице близу. Осим тога, економија и политика су свакако нераскидиво повезане. Земље запада нису наши савезници у очувању територијалног интегритета, а имају јако пуно капитала у Србији. Они који се залажу (у најмању руку) за целовитост наше земље, стога морају бити бар у неком светлу приказани као „непријатељи“ србског народа. На нама је сада да одлучимо - хоћемо ли наставити даље да гласноговоримо против оних који нам осим политичке подршке пружају и овакву економску помоћ, или ћемо наставити да верујемо лажним пријатељима и тако постати последње упориште пропасти.

Тамара Бјелановић,