Димитрије Донски

Димитрије Донски је био Велики кнез московски и владимирски. Новгородски кнез. Владао је од девете године – прво под туторством митрополита Алексија, а затим већ и самостално. Русија су у 14. веку представљале раздробљене феудалне кнежевине, које ни најмање нису осећале ни национално, ни територијално јединство. Кнежеви су повеље за владавину кнежевином добијали од Златне хорде и још су се трудили да нашкоде једни другима. И Димитрије Донски прво није морао да ратује с Хордом, већ против Твера и Рјазања. Само што ови ратови уопште нису били као пре њега. Димитрије Иванович је тврдоглаво и упорно уједињавао земље под управом Москве. Ако није могао добром, он је на силу приморавао кнезове да признају његову врховну власт. Управо је за време Димитрија Донског први пут саграђен Белокамени Кремљ у Москви, што је одиграло важну улогу у уједињењу Русије. Ујединивши се с Јарослављем, Ростовом, Суздаљем и Новгородом, Москва је покорила Твер и Димитрије се прогласио за великог кнеза целе Русије. Пре Димитрија су били само велики кнезови појединих градова. Одличан политички потез, који је аутоматски довео Димитрија Донског на чело покрета за ослобађање од Златне Хорде. Даље је уследила битка на Куликовом пољу, у којој се није борила само московска војска, већ уједињене, добро наоружане и обучене руске снаге, које су потукле Мамајеву војску. Управо после ове битке кнез Димитрије Иванович је постао Димитрије Донски, један од највећих руских војсковођа.

Међутим, победа на Куликовом пољу се касније претворила у војни пораз и Димитрије је с породицом морао да побегне из Москве оставивиши град да буде опљачкан и спаљен. Једноставно, није имао ко да га брани – најбољи војници су убијени у Куликовској бици, а Татари су имали војске у изобиљу. Ипак је Димитрије Донски успео да победи Златну Хорду уз помоћ политичког потеза, али због тога победа није била ништа мање ефикасна. Димитрије Донски је предао велику кнежевину свом најстаријем сину Василију. Ради се о томе што је за владање великом кнежевином требало добити повељу од Златне Хорде, а Димитрије је заобилазећи ова правила предао кнежевину Василију као „своју очевину“ показавши потпуну назависност од закона и одредби Хорде. Без обзира на непроцењиве заслуге Православна Црква га је канонизовала тек на Помесном сабору 1988.г.