Издани град и истина

Пише: Жељко Свитлица

Филм је прво приказан на норвешкој државној телевизији, а може се рећи да је тада прошао релативно незапажено у овдашњим медијима. Ипак, праву рекламу филму, а поготво овдје у БиХ, направила су бошњачка удружења у Шведској која су се огласила када је филм требао бити приказан на тамошњој државној ТВ.

Међутим филм је пуштен, како у Шведској, тако и јужније у Данској, а име Оле Флума постаје нашироко познато, и то је први пут да један догађај било какве врсте – који о сребреничким дешавањима говори из угла који не одговара ономе што се зове ''званична прича о Сребреници'' – изазове толико пажње.

На жалост, комади истине у Босну и Херцеговину стижу заобилазним путевима, чак ето из Норвешке или из Холандије ако се сјетимо Стефана Каргановића. На велику срећу, то је добро, јер би сваки сличан урадак некога од овдашњих истраживача био унапријед осуђен у зависности ко га је снимио и ко га гледа. Oвако, темом се бавио ''неки тамо'' Норвежанин, помогнут новинарима Бошњацима, што и сам често истиче – што је пун погодак ако хоће да се привуче пажња оних који би трагају за истином о ратним дешавањима.

Филм свако може погледати на интернету и видјети приче везане за догађаје из 1995. године, стријељања људи и војника, пробој колоне Армије БиХ као и догађаје из града и његове околине који су се десили прије наведене године. Све што је приказано није и не може бити никаква коначна истина, али јесте један од корака према њој, један од оних који нису остали непримјећени, него напротив, пажња која им је придата охрабрује.

Оно што је такође уочљиво, а молим исправку ако је ово грешка, је то да нико из јавности Федерације БиХ није поздравио овај филм.
То говори само говори о тврдокорности прихваћене ''геноцидне'' приче и њеној укоријењености, на којој је тако свесрдно, мантрашки, готово секташки инсистирано, не само од стране представника народа који је у овом случају приказан као једина жртва.

Евентуалним прихватањем другачијег становишта осим ''геноцидног'' нагло би се урушила огромна кула вјеровања и исконструисаних истина, што не би било без посљедица – како за оне који су у ту истину убијеђени, тако и за оне које за њихово убјеђивање и обмањивање криви.

А велике илузије се не руше без тешких посљедица

Знамо да су многи од њих од тога, не само убирали политичке поене, него и добро живјели. Што је најневјероватније, то сада, тренутно не одговара ни србским доносиоцима декларација о Сребреници, који би онда остали ''голи'' - што им свакако није у интересу. Зато ће ствар да се одвија споро, баш због интереса и краткорочног политиканства, и због тога што је мало овдашњих Флума и Каргановића.

Истина о броју заробљених и стријаљаних немоћних људи, истина о броју погинулих војника, истина о контроварзним војним јединицама, истина о недјелима Насера Орића и њему сличних, као и најтеже прихватљива за Бошњаке – истина о томе шта је муслиманском руководство радило против свог народа – сакривена је иза неутврђених и намјерно пренадуваних бројки. Проблем је што људи не траже истину, већ само потврду оног у шта су већ убијеђени – то важи уопште, а не само у овом случају.

Да би истина била откривена, потребно је да она свима буде циљ. За мир мртвих и живих.