Русија-НАТО: Ни мржње, ни љубави

Низ европских медија скренуо је пажњу ових дана на десетогодишњи, ако се може тако назвати, јубилеј догађаја који, истина, нема званичне атрубите, али ипак стабилно је ушао у историју односа Русије и НАТО-а. 3. октобра 2001. године на заједничкој конференцији за штампу у Бриселу тадашњих лидера Русије и алијансе – председника Владимира Путина и генералног секретара Џорџа Робертсона, била је објављена иницијатива формирања некаквог радног органа у циљу, како се подвлачило, проширења, продубљивања и квалитативне иземне сарадње између две стране.

Као што се зна, такав орган у облику Савета Русија-НАТО био је утврђен у мају наредне године у складу са декларацијом о новом квалитету односа, потписаном у Риму између Русије и НАТО-а. Овде треба одмах прецизирати да је иницијатива за његово стварање изречена у октобру 2001. године потицала од руководства алијансе. И како је приметио тада Владимир Путин, он је стакао осећај да сузападни лидери чули сигнале из Москве о спремности на сарадњу. При томе он је додао да треба видети како ће се иницијатива изречена у Бриселу реализовати у практичној равни.

Тих дана, свега неколико недеља после невиђених до тада терористичких аката у Њујокру и Вашингтону, пред узајамном сарадњом отварале су се, како се тада чинило, вело широке перспективе. Међу главним правцима партнерства истицане су такве актуалне и сазреле теме као што је борба против међународног тероризма, нераспростирање оружја за масовно уништење, стварање евроспке ПРО театра војних дејстава, сарадња у сфери војних реформи, супротстављање новим опасностима и претњама и низ других сфера. Ипак реализација ових замисли очигледно није издржала пробу времена.

Деценију протеклу после појаве иницијативе алијансе о радном органу партнерства, неки коментатори карактеришу као 10 година неслагања. Тешко да треба набрајати све каменове спотицања који су се појавили минулих година на путу узајамног зближавања. Как осматра председник Комитета Државне думе за међународне послове Константин Косачов, ни Русија, ни НАТО, у суштини, нису стекле концепцију срадње. Русија, по његовим речима, налази се негде на средини између крајњих позиција одрицања НАТО-а и потпуне љубави према тој организацији. Алијанса, са своје стране, сматра Косачов, можда је већ и напустила став да се Русија прима као непријатељ, али није спремна да је разматра као савезника.

Посебно је парламентарац издвојио једну, по његовом изразу, зону, где се интереси Русије и НАТО директно супротстављају. То је амбиција алијансе да постане глобална организација. На крају, по речима Косачова, Русија често постаје талац деловања НАТО-а у поједином региону планете. Алексеј Арбатов, директор Центра за међународну безбедност Института за међународну економију и односе указује на низ дејстава алијансе која противрече духу сарадње.

За мене је несумњиво да главну одговорност за погоршање односа сносе САД и НАТО, говори експерт. Операција и Ираку, упркос негодовања Русије, и између осталог неких савезника САД. САД су иступиле из споразума о ПРО, одлучиле се на наредну етапу проширења НАТО-а на Исток – директно према руским границама. НАТО није ратификовао адаптирани Споразум о ограничењу оружаних снага и наоружања у Европи. Све то је довело до тога да су се после 2001. доноси развијали низлазном линојом.

Тешко је рећи да ли је на половину пун или на половину празан метафорични суд сарадње Русије и НАТО-а. У сваком случају, не изазива сумњу да речи Владимира Путина о спремности Русије на такву срадњу, изречене у Бриселу пре 10 година, нису изгубиле снагу ни данас.