Србски одбрамбени пас С.О.П - Живи сведок србског царства

Човек је развој пса усмерио у правцу његове основне примене од којих је главна одбрамбена. Одбрамбени пси се користе за чување објеката али такође и као пословни пси могу наћи своју примену у заштити својине и објеката и као помоћ при служби царине, војске или полиције.

 
У конкретном случају, када је реч о Србском одбамбеном псу, легенда каже да се у старој србској држави, боље рећи Царевини коју је основао Цар Душан (25. децембра 1345.), која је захватала добар део југоисточне Европе, од Београда на северу, Босне на западу до Свете горе на југу, да је управо у тој држави створен предак СОП-а, тачније "србског мастифа". .

Његово порекло је уско везано за развој србске државе, јер је њеним ширењем и економским јачањем стварана и веома јака војска, која је за своје потребе развила посебну врста пса, укрштањем напуљског мастифа са различитим пасминама.

Цар Душан је неговао вишеструке везе са западним царствима, што због потенцијалних ратова за "ослобађање" Свете земље и Крсташких похода које је Рим у то време планирао, што због ширења и јачања самог србског царства. Међутим, како од нових крсташких похода није било ништа, нити су се претходни прославили сем што су разорили Источно римско царство и опљачкали Цариград, Душанова жеља остала је неиспуњена. Душан је знао шта његову земљу ускоро чека и тежио је да је што више ојача, како економски стварајући моћне савезе, тако и војно формирајући јаку војску чија се снага пре свега огледала у опремљности, мудрој тактици и дисциплини, а не толико у бројчаности.

Оно што је још карактеристично за Цара Душана, због чега се и везује порекло СОП-а за његово име, јесте његова лична царска гарда која се састојала углавном од страних плаћеника. Ту гарду су чинили махом ратници из западних земаља који су довели са собом напуљског мастифа и објаснили његове предности и примену у борби, након чега се приступило укрштању постојеће пасмине са мастифом.

Због малог броја јединки мастиф је у Србији размножен и укрштен за потребе формирања посебних јединица за борбу са пешадијом и коњицом. Познато је да су у средњем веку одређене пасмине коришћене управо у поменуте сврхе, као додатне јединице које су се одликовале великом покретљивошћу и могућношћу изненадног напада. Били су страх и трепет за пешадију а омиљена мета су им били стрелци, који нису били у могућности да их погоде, јер су имали ниске, вишеструке, покретне мете. Постоје извори који тврде да су пси обарали и коњанике, што је мало вероватно ако се мисли на тешку коњицу и потпуно заштићеног оклопника. Тако је србска царска војска негде у том периоду (средином XIV века ) добила своје кереће јуришне јединице за које се верује да су представљале управо претходницу Душанове јуришне коњице. Њихов једини задатак се састојао у томе да у што краћем временском периоду онеспособе непријатељске стрелце како би се губици свели на минимум и истовремено отворио простор за продор коњаника. Непријатељски стрелци су коришћени пре почетка саме битке и нису били опремљени за директну борбу па би се њиховим разбијањем и продором коњице унела општа пометња у непријатељској војсци и у многоме олакшао пут ка брзој победи, по чему је ондашња србска војска била препознатљива. Међутим, ове јединице нису дуго задржане због брзог распада царства и војске након Душанове смрти. Никада више србска војска није била тако јака чија се снага пре свега огледала у јединству и дисциплини. Ипак, пасмина је наставила да живи како код србских кнежева тако и у народу, још дуго времена након распада Царства. По народном предању његова употреба помиње се током Косовског боја, када је одиграо кључну улогу у заустављању турске коњице. У народним епским песмама у одлучујућој бици на Косову спомињу се под називом "љути лавови". Претпоставља се да је србски пас употребљаван и знатно након Косовске битке, али као чувар, тако да је његова војна улога сведена на персоналну, пре свега одбрамбену функцију.

По неким изворима последњи примерак ове расе пса угинуо је тек средином XX века на Радан планини, а његово "оживљавање" покренуо је чувени травар са Романије Ненад Гавриловић.

Једно је сигурно - Србија је већ имала своју пасмину пре формирања царства која би се могла описати као мешавина пастирског пса торњака и вука, који је за Душанова царства додатно укрштен са напуљским мастифом, а знатно касније је уведена још једна крвна линија америчког стафорд теријера. Постоји предање да се развила посебна пасмина која је била веома цењена и посебно негована од стране ондашње властеле, где је дуго времена био познат као "Србски мастиф" или "Душанов мастиф". Тај пас је на жалост неповратно изгубљен у историјским списима и не постоји конкретан писани доказ о његовом постојању након Косовског боја. Такође је врло битно напоменути да је у почетку то био јуришник а да се каснијим укрштањима и животом са србским народом, пратећи сеобе и кретања, исти доста припитомио и одомаћио у народу, чиме је његова функција као што је већ речено сведена на одбрамбену. Да ли је поменути мастиф заиста неповратно изгубљен или не, то остављамо историји да суди. Србска држава је опстала током векова и веома бурне историје за коју је овај пас нераскидиво везан.
 

Његов повратак можемо приписати пре свега ентузијастима коју су брижљиво пратећи његову историју и развој успели да га отму од заборава и врате у живот каквим га ми данас познајемо, од којих помињемо његовог оснивача Ненада Гавриловића који је радио на формирању пасмине од 1981 - 1991 године уложивши огроман труд, стрпљење и средства.
 

Данас "легенда" поново оживљава у одгајивачницама широм Србије. Ипак, покушај данашњих одгајивача да у живот врате поменуту врсту "србског мастифа", мора се ограничити на већ развијене и укрштене јединке и већ постојећи генетски материјал, да не би долазило до великих одступања и варијација. А то какав ће темперамент свака јединка носити са собом и преносити на своје потомство у многоме зависи од нас самих, јер није само крвна линија оно што ову сорту мастифа треба да чини племенитом, оданом и непоновљивом. Србски одбрамбени пас је изузетан пас.