Хајдеров политички тестамент брине Словенију

Вест да је поглавар Корушке Јерг Хајдер изгубио живот у тешкој саобраћајној несрећи, изазвала у Словенији талас једва скривеног ликовања, који се опажа у извештавању словеначких медија.

Словеначка државна телевизија је у термину вечерњих вести „Одмеви” (у преводу: Одјеци) гостила различите домаће експерте у покушају да потврди тезу да ће после Хајдерове смрти сванути словеначкој народној мањини у Аустрији. Очекивана потврда те тезе је изостала, јер је један од аналитичара изјавио да је „антисловенство” (осећање усмерено против Словенаца) напросто „усађено у генетски код” становника тог дела Аустрије. И Душан Нећак, историчар, изражава скепсу да би Хајдерова заоставштина нетрпељивости према мањинама – сада наједном могла ишчилети. Колумниста љубљанског „Дела”, осећање нелагодности у делу јавности због радовања над туђом несрећом (Хајдеровом погибијом) претаче у мисао да је „Хајдер био несумњиво проблематичан сусед.

Чиме је Хајдер тако наљутио Словенце, да прва пера словеначког новинарства Хајдера у „политичким некролозима” пореде са самим врагом?

Иво Вајгл, некадашњи словеначки министар спољних послова и амбасадор у Аустрији, изјавио је недавно, после победе коалиције левог центра на изборима у Словенији одржаним 21. септембра, да држава убудуће мора одлучније да наступи према Бечу по питању неостварених аустријских обавеза према (од 1920. наовамо више него десеткованој) словеначкој мањини. Епицентар тог одбијања био је управо покрајински поглавар Хајдер, који је последњих година изврдавао одлуке уставног суда у Бечу.

Све је почело када се један од виђенијих представника словеначке мањине, адвокат из Целовца Руди Воук, досетио како да проблем са регионалног подигне на „савезни ниво”; пре неколико година је себе пријавио у локалној полицијској станици, тврдећи да је прекорачио брзину дозвољену у насељу. Пошто је добио налог да плати казну, Воук се жалио све до уставног суда, с образложењем да није знао да се налази у насељеном месту, јер улаз у варош није била обележена и таблом на словеначком језику. Воуковим стопама убрзо крећу његови сународњаци, па су самопријаве пљуштале, а Хајдер је на крају лукавством доскочио одредби да двојезичност мора да се поштује, па је својеручно монтирао таблице са словеначким топографским именима, али неколико десетина пута мањим од немачких. То су представници словеначке мањине у Аустрији назвали „антиуставним потезом” и затражили од домовине (Словеније) да их у Бечу подржи у борби за остварење гарантованих права.

Хајдер је испао тврд орах, па је уочи кобне саобраћајне несреће поново поручио службеној Љубљани да „Словенија не важи за наследницу Југославије и зато не може да поставља захтеве који произилазе из 7. члана Аустријског државног уговора” јер је тај са Бечом потписао Београд, а не Словенија. Уз то је прозвао словеначке политичаре да „прво почисте пред својим прагом”, јер аустријска Корушка спроводи „узорну мањинску политику” и зато не допушта „Словенији да јој соли памет”, посебно што се словеначки политичари „нису потрудили да укину кршења мањинских права у Словенији”. Хајдер је циљао на права непризнате немачке односно староаустријске мањине, али и на непризната мањинска права и много бројнијим народима пореклом из држава некадашње СФРЈ. Тако је Хајдер успео да спор са локалном мањином и владом у Љубљани пренесе на терен који задире у саме темеље аустријске државности, писали су уочи Хајдерове смрти огорчени словеначки медији.

Хајдер је референдумско славље, уочи 10. октобра, поткрепио још једном стрелицом упућеном на рачун Словеније, критикујући план за изградњу другог блока нуклеарке „Кршко” . Нацрт о доградњи НЕК-а Хајдер је назвао „планском провокацијом наших суседа” и „двоструко нељубазним потезом, јер је Словенија приликом уласка у ЕУ обећала да ће нуклеарку ’Кршко’ у догледно време (до 2010) затворити”. Хајдерова покрајинска влада је уочи недавних избора у Аустрији донела резолуцију којом се противи градњи другог блока НЕК-а. Сви словеначки медији су јединствени у нади да Хајдерови наследници неће наставити непопустљиву политику свог вође према Словенији.

Светлана Васовић-Мекина