Пројекат деструкције 11. део

Криза запада

Кaд су постали свесни планетарне ситуације, међу образованим демократама је наступило стање обамрлости. Није било јасно шта да се ради. Испоставило се да су они, који су мислили да представљају напредни део човечанства, у ствари најобичнији примитивци, који светска дешавања мере мерилима свакодневице и због тога долазе до нетачних резултата. У суштини, они су постали таоци тог процеса. Неко је, користећи те слепе борце за демократију, ослободио по друштво веома опасне енергије.
Некада хармонична друштвена пирамида, заснована на принципу слободе религиозног смисла, после демонтирања њених кључних ослонаца и њихове замене слободом хуманистичког схватања, претворила се у гомилу отпада. Бурна трансформација друштва у безобличну масу имала је за последицу не само губљење оријентира, већ и њихову замену. Оно што је бело постало је црно, а црно је постало је бело.
У новој ситуацији нико није желео да власт схвати као обавезу и служење, упркос томе што, по количинским мерама, брига о народу доноси већу укупну корист, него његова пљачка. Али најамни радник није у стању да води бригу о томе. То је противречно његовој природи и ситуацији у којој се налази. Само домаћин може да дугорочно води бригу о домаћинсву. И то домаћин са одговараћим мисаоним опсегом који сагледава проблем у целини.
Демократија не пружа шансу да неко постане домаћин. На власт, која је раније доживљавана као очинска обавеза која припада само најснажнијима, устремили су се грабежљивци. Енергија елите, потенцијално намењена за стварање, нашавши се у неприродним условима, усмерава се на уништавање. Аристократа се од племенитог ратника претвара у неморалног бандита, чији потомци се претварају у «глисте». Слобода се претвара у хаос, јер су демократе захтевале да се она не третира као стање духа, већ као могућност повлађивања инстинктима и страстима. Идеја служења друштву замењена је идејом пљачања друштва. Најснажнији и најталентованији људи претварају се, сликовито говорећи, из имуних ћелија у малигне ћелије друштва. Уместо да изграђује услове, под којима се амбициозне идеје реализују кроз јачање друштва, систем нуди обрнута правила игре. Реализација амбициозних идеја није могућа ни на који други начин већ путем «разједања» друштва.
Човечанство мора да се носи са системским кваром, који је последица фундаменталних грешака у конструкцији. Гледано са стране изгледа као да су најснажнији људи (имуне ћелије), из неког разлога одједном полудели и уместо да штите народ (организам), они га нападају и уништавају. Народ није у стању да се заштити од моћних, као што дете није у стању да се заштити од одраслог. И што више могућности имају лудаци, тим се више шири њихова активност. То је зачарани круг кога може прекинути само снага која стоји ван система.
Ниче је говорио демократама-примитивцима: «Бог је умро! Ви сте га убили, али ствар је у томе што ви чак тога нисте ни свесни». Он је веровао, да ће запад наћи излаз у стварању надчовека. Ту идеју су прихватили фашисти. Хајдегер, који је најпре желео да буде фиреров филозоф, гледајући изнутра фашизам, огледало потрошачке цивилизације, дошао је до још страшнијег закључка. Испоставило се да је фашистички «надчовек» обичан примитивац, који, ако чему и стреми, стреми ка стању надпотрошача, гласајући за онога за кога «треба да се гласа». Он је превазишао сваку потребу за смислом и савршено се уклопио у стање потпуног бесмисла и апсолутног апсурда.