Педесет фестивала у Кули прохујало са вихором аплауза (2.)

Утемељивачи  Републичког фестивала дрмских аматера Србије  чијој је првој  свечаној литургији   саслуживао и благодарење театру одржао  нико други него врховни веродостојник  србског глумишта Добрица Милутиновић у години којом  је почиљала друга половина минулог нам века, веровали су да ће гледалац ускоро зажелети  да постане учесник сценских мистерија.

Зато што је био заморен,  он гледалац, од њему туђих призора,  зажелео је да  учествује у мистеријама  мкао што је досад био учесник у игри.

И све се то почело дешавати  и оставровати на седам фестивалких сеанси пре нове,  то јесте пре кулске позоришне ере (пр.к.п.е).

А почело се испољавати  већ на првом фестивалу одржаном у Беогарду 1951,  да  би било још кизражајније  и на другом беогардском (1953.)  и  још  приметније  на трећем београдском (1958.).

Жеља гледаоца  за прелазак из игре у сценску  мистерију манистовала се и на осатла 4 фестивала пост беогардеког круга  одржавних у просеку сваке  друге  године:  четвртом у Краљеву 1960,  затим петом у Врњачкој Бањи (1963.) па оет у Краљеву (шестом,  1964.) и псоедњем,  седмом пре нпбе кулске ере (Смедерсвска Паланака,  1965.

На ових 7 фествала одржаних током 15 година (од 1951-1965)   пре нове кулске ере, са тендецијом да позориште буде израз,  а не само игра,  изведено је  укупно 54 представе  од којих 42 на србском  језику,  7 на албанском,  2 на мађарском и   једна на бугарском.

Почетак нове фестивалске   ере збио се у јуну  1966. кад је  Кула  изабрана за сталну настамбу   најуспешнијим  достигнућима драмских амтера Србије,  што је и званично обзнањено на Осмом фетивалу,  који  поста Први Кулски и оста до овог  педесетог овогодишњег.

Кулски фестивал је током 50 сценских сеанаси  у првом реду  својом    аматерском позорницом  успео да оповргне  до тада важећу естетску догму по којој савремено позориште може једино да буде спектакл јер се у њему све дешава и постоји ради  спектакла:  професионални глумци, рампа и завеса, вечно измоловане декорације  које треба да створе илузију стварности, луквство ума реалистичког тетара  као и мудријашки изуми условне радње.

Задивљујући кретаивни  биланс:  на 50 кулских фестивала који су прохујали са вихором аплауза  извдено је пред око 90.000 гледалаца 438 представа пд којих  340 на српскпом језику,  а 90 на језицима  седам национаних мањина које живе су Србији

Око 90.000 поклоника сценских чаролија     ,  задња пошта: Културни   центар Кула су на 50 фестивала  који су прохујали са вихором аплауза  наслућивали су поруке  будуће,  још несвануле естетике  која је упућивала на то да се на позорници излива дажд  из облака драмске поезије,  да искре  зраци светлости  од одраза препозантих облика.

Нстајало је време фетивалског зрења  у коме су издалека одеуф допирали звуци:

„Кад већ не можемо да прикажемо немогуће помоћу могућег,  зашто онда не бисмо одбацили сваку могућност?“

А то „издалека“  било је иставри такп близу,  на домаку очињг вида гледлаца,  на бини кулског позоришта.

На коју је  је током  пола века  излазио онај  сој младости чија се  ватра разгара у пламену   сценског товраштва.

А имао је ради чега изаћи на пзорницу током 50 фестивала који су прохујали Кулом  свихором апалуза:  да би у такмичарској конкуренцији одиграли укупно 438 представа  од којих  348 на србском језику,  а 90 на седам језика  национаних мањина које живе у Србији: 33 на албанском,  28 на словачком, 11 на русинском 10 на мађарском,  6 на турском,  2 на румунском и једна на бугарском језику.

А све сто догађало пред око 90.000 гладлаца,  поклоника сценских чаролија из Куле,   најлепше  вароши србског позоришног аматеризма.

И отуда никог више не може изненадити питање:
„Шта би било позориште ако не би значило промену  постојећег стања“? Било какву прмену.

Макар били приморани да тамо где нам недостају перспективе упознамо плесни тетар.

(Наставиће се)


Бранко Ракочевић