Војсковођа за сва времена

Чачак – Официри Војске Србије, које је предводио командант треће бригаде КОВ ВС, бригадни генерал Миле Јелић, одали су војничку почаст славном војсковођи Степи Степановићу (Кумодраж, 11. март 1856 – Чачак, 27. април 1929). Држана је почасна стража и положени су венци, али није било говора, јер тако предвиђа протокол владиног Одбора за неговање традиција ослободилачких ратова.

И сав војводин живот био је отмен и скроман, а неспорно врхунски по војном умећу. Он је, по тумачењу историчара, најславнији Чачанин свих времена.

Два пута министар војни, војсковођа у пет ратова и шест година командант Друге српске армије у њеним највећим победама, 17. новембра 1918. посетио је Сарајево, које је његова армија ослободила и приређен му је величанствен дочек, какав није очекивао.

Домаћини су га одвели у дворац где су за њега биле резервисане одаје у којима су столовали османски везири, а доцније аустроугарски гувернери Босне­ и Херцегови­не, али је војвода, ушавши у тај сјај и раскош, рекао:

– Децо, није то за мене. Пустите ме да сам нађем себи собу у оној кући – показао руком и са својим штабом сместио се у помоћној згради поред дворца.

По изласку из активне војне службе, Степа је живео у Чачку, завичају супруге Јелене, а у Београд је одлазио кад је морао – на позив врховног команданта или ратних сабораца.

У прво време је највише времена проводио са унучићима у башти. Са Солунског фронта донео је ратни сто на расклапање и сместио га у хлад дворишта где је често седео сам.

Никоме није одлазио у посету и ретко кога је примао. Оне који би му дошли дочекао је домаћински, срдачно и гостољубиво, а имао је обичај да шета поред Западне Мораве.

Од скромне војводске плате за време службе уштедео је за погреб. Кад је осетио да му се ближи крај, предао је супрузи два замотуљка са новцем: у једном су биле паре за сахрану, у другом за њен даљи живот. Затим је одредио униформу и одабрао ордење за последње путовање.

На крају је заповедио да се сабља коју је добио на дар од својих официра као командант 6. пука 1­89­8. године положи на његов ковчег. Било је то мало, криво сечиво, најдражи дар који је икада добио. Преминуо је 27. априла 1929. године у 10.30 и пред смрт покушао да се покрене и нешто каже. Напрегнувши сву снагу, изустио је слабим гласом само: „Полазите напред”.

Испраћен је 29. априла, а сахрани на чачанском гробљу присуствовали су и краљ Александар Први Карађорђевић, чланови краљевске владе, ратни другови, делегације савезничких земаља и патријарх србски Димитрије.

Гвозден Оташевић,
Политика