Пожар у Москви није уразумио Наполеона

Пожар у Москви није уразумио Наполеона, није га натерао да се замисли и правом стању ствари – да ли су његови противници заиста желели да моле за мир. Наполеон је био уверен да су пољуљаност Александровог положаја, притисак царице мајке на њега, која је заиста желела мир са Наполеоном, довољни разлог да се капитулира. Узалуд је његов саветник маркиз де Коленкур уверавао Бонапарту да влада коај је била спремна да спали своју древну престоницу са свим поданицима није склона склапању мира. Наполеон је одмахивао руком. Он је веровао у своју звезду, веровао је у то да же се Русија, уморена ратом, ухватити за могућност да оконча борбу. Мислио је да је сва тешкоћа само у томе да се нађе начин да се започну преговору уз поштовање свих правила пристојности. Управо са том надом у мир он је затражио да се сазна ко је од московљана са титулом блиских руском двору остао у Москви. После краћег трагања, Французи су сазнали да у Москви борави начелник московског Васпитачког Дома, генерал-мајор Тутолмин. Наполеон је по преласку из Петровског дворца у Кремљ, наредио преко генерал-интенданта грофа Диме да се он позове код њега. Тутолмина су примили благонаклоно. Наполеон је у разговору са њим говорио о жестоком, варварском начину вођења рата од стране Руса, негодовоа је због дејстава Ростопчина, говорио о бесмислености спаљивања Москве и на крају питао: „не мали он да га замоли за нешто?“. Тутолмин је изразио жељу да пошаље извештај о стању поверене му институције његовој покровитељки царици. Наполеон је пожурио да искористи овај случај да оствари своју замисао. „Можете послати извештај, рекао је он Тутолмину, и ја вам молим да при томе напишете цару Александру, кога поштујем као и раније, да желим мир. Пошаљите са извештајем свог чиновника, преко кога можете да добијете одговор. Наредићу да га проведу кроз наше страже“. То је било 6. септембра. Наполеон је рачунао да ће извештај Тутолмина и одговор цара Александра на њега дати повод да са њим успостави непосредан однос. Такав је био први Наполеонов корак ка ступању у мировне преговоре.
 

Ипак, саопштење Тутолмина у Петербург изазвало је сасвим другу реакцију. Партија „јастребова“, где су били углавном генерали, видели су у тражењу мира само једно – слабљење Наполеонових позиција. Министар полиције Балашов је реферисао Александру да је Фортуна изгледа окренула Наполеону леђа. Узалуд је царица мајка фрктала на свог сина. Александар је поново морао да послуша оне који су му својевремено наментули Кутузова. Омражени Ростопчин је и овде био у праву.
 

У међувремену у Москви, очекујући депешу са молбом за мир, император Наполеон се бавио својом уобичајеном делатношћу: реорганизовао је корпусе, организовао болнице и снабдевање, између осталог снабдевање за зиму. Ноћ је била за њега други дан. Све његове мисли биле су посвећене Паризу и Француској. Штафете су кретале тамо пуне разних декрета и наредби, датираних у Москви. Рат у Шпанији поново је почео да окупира његову пажњу. Такође Бонапарта је наредио да се приреди парада у Кремљу. Била је направљена пекара; енергично се радило на отварању многобројних кухиња. Интензивно су се водили одбрамбени радови. Плашећи се глади, Наполеон је наредио да се изврши пажљиво сакупљање поврћа, између осталог купуса, у огромним баштама око града. На две три миље од града скупили су такође кромпир и сено, сложено у многобројне стогове; транспорт је био непрекидно заузет превозом ових намирница. Ради снабдевања царског двора поправљен је и поново пуште у рад млин. Он је давао армији брашно, које је већ почело да буде реткост.
 

То шта се у ствари дешава са армијом, Наполеон није претпостављао. Крађа је постала норма. Сами Французи су објаснили то тиме да ако су Руси сами уништили своју имовину, онда зашто треба да је чувају Французи. Дисциплина у армији је слабила. Свака чета брижљиво је тражила да се заустави у њему не дворац племства, већ управо кафетерију. Зашто? У московским кафетеријама обавезно су се налазили столови за билијар са одличном зеленом чојом, од које су војнички кројачи правили војницима огртаче и шињеле уместо поцепаних у походу. Говедина се ретко налазила. Али ако је неки војник у чети набасавао на лутајућу краву, то се сматрало небеском милошћу. Уопште, клање рогате стоке, по наредби начелника Наполеоновог штаба маршала Бертјеа, забрањивало се под претњом озбиљне казне. Требало је да се све животиње одводе интендантима. Али војници нису поштовали те наредбе. И ако су налазили краве одбегле из обора, сакривали су их, а ноћу клали. Сваки се надао да уз помоћ среће и свог Наполеона успешно презими у Москви. После имература сваки француски војник је веровао да ће предлог за мир стићи из Санкт-Петербурга сваки час. Али он никако није стизао. План успостављања односа са Александром Првим преко генерала Тутолмина није успео. Наполеон се сам плашио да себи призна праве разлоге за то. До бегства велике Армије из Москве остало је мање од месец дана.