Од саборца Слободана Милошевића до једног од његових главних непријатеља, од пријатељства и кумства са Булатовићем и Кнежевићем до отвореног непријатељства

Бивши премијер Црне Горе  Мило Ђукановић прешао је пут од саборца Слободана Милошевића до једног од његових главних непријатеља, од пријатеља српске опозиције средином 90-их, до њиховог опонента када долазе на власт 2000. године, затим од пријатељства и кумства са Момиром Булатовићем и Ратком Кнежевићем, до отвореног непријатељства.

Најзаслужнији је, кажу упућени, и за признавање једнострано проглашене независности Косова и Метохије.

"Потреба да слиједимо политички реализам и да на тај начин слиједимо наше стратешке и националне интересе, опредијелили су Владу за доношење одлуке о признању", рекао је Ђукановић у октобру 2008. године.

Не одричући се пријатељства са Станком Суботићем, Ђукановић већ девет година одбацује оптужбе да је умијешан у шверц цигарета и говори да су то "будаласта трућања балканских несрећника".

Континуитет двије деценије на власти прекидао је два пута - 1998. године, када је изабран за предсједника Црне Горе, и послије референдума, 2006. године, када је мјесто премијера уступио Жељку Штурановићу.

У фебруару 2007. године Ђукановић је рекао да је очекивао да са одласком са државне функције себи може обезбиједити нешто више слободног времена и квалитет живота који прижељкује.

Иако је плата, коју прима као премијер, једна од најмањих у свијету, страни медији стављају га на листу најбогатијих државника.

Послије три остварена задатка, независности Црне Горе, која је на корак до НАТО-а и статуса кандидата за Европску унију, каже, заслужио је да се повуче из високе политике.
 
Опозиција му не вјерује, наводећи да се повлачи под притиском међународне заједнице.