„Случај Грибена“ или робови политичке коректности

„Доживљаји Хаклибери Фина“ ће постати политички коректни. Дечја књижица америчког писца Марка Твена, популарна у целом свету, редигована је „у складу са захтевима времена“. Излазак у свет обновљеног издања у САД се очекује већ у фебруару. Али, код већине поштовалаца познатог аутора, укључујући и његове сународнике, ова вест не изазива одушевљење.

Професор књижевности из америчке државе Алабаме, Алан Грибен, који је проучавао „Доживљаје Хаклибери Фина“ избројао је да се у тексту Марка Твена 219 пута помиње политички некоректна реч „црнац“ и свуда ју је заменио речју... „роб“. Грибенова „логика“ је следећа: предуго су тамнопути становници САД били у статусу робова. Можда су намере уредника биле најплеменитије, али ево шта није јасно: књига Марка Твена написана је 1884. године, скоро 20 година после званичог укидања ропства у САД, које је забележено у 13. исправци Устава. Испоставља се да се време може окренути уназад?

Позната латинска пословица гласи: «Verba volant scripta manent». На србском то значи: „оно што је написано не може се избрисати“. Међутим, неко брише, у сваком случају покушава. „Случај Грибена“, авај, није појединачан у историји културе,“ тврди у интервјуу за „Глас Русије“ познати руски писац Владислав Отрошенко.

Мислим да је то једна од апсурдних појава савременог света, - каже Владислав Отрошенко. – Треба одлучити шта има већу вредност – политичка коректност као појава или ремек-дела класичне књижевности. Узмимо, рецимо, дела Достојевског. Приликом објављивања у Европи, а посебно у Пољској, могло би се пронићи у негативне ликове Пољака, који се у њима често срећу. Иако је сам Достојевски имао и пољске крви, - али то је један од парадокса – Пољаци су код њега увек комично непријатни типови. На пример, у роману „Браћа Карамазови“, кад Димитрије Карамазов банчи, бацајући на ветар очев новац, поред њега се одмах појављује групица пољских пробисвета. Хајде онда да забранимо у Европи „Браћу Карамазове“! Да ли ће од тога историја људског духа имати користи? Чини ми се да ће изгубити.

Под ударима цензуре у име политичке коректности, пре свега се налази дечја књижевност: сматра се да озлоглашену коректност у човеку треба васпитати од малих ногу. На пример, 1930-их година у Кини је била забрањена књига класика енглеске дечје књижевности Луиса Керола „Алиса у земљи чуда“. Навођен је следећи разлог: „књига описује животиње као ликове равноправне с људима“, „животиње не смеју да говоре као људи“. А ево сасвим свежег примера: сад су се већ у Великој Британији исто тако јако увредили због „хомо сапиенса“. Уочи овог Божића у једној од енглеских грофовија промењено је име Меденог човечуљка – лика из енглеских дечјих бајки, попут руског Колопка – у бесполну Медену персону («Gingerbread Person» уместо «Gingerbread Man»). Шалу на страну, али доведена до максимума „политичка коректност“, посебно с акцентом на првој речи – од средства за заштиту права може да постане оруђе његовог гажења, подсећа писац Владислав Отрошенко.

Немам ништа против политичке коректности, сматрам да треба да испољимо максимално поштовање кад је у питању општење међу народима. Али треба имати на уму да постоји свакодневни живот и да постоји живот уметности, у који се не може упадати на груб начин. Овакви покушаји не престају. Рецимо, сасвим недавно је у Украјини, за време председника Јушченка „поправљена“ Гогољева проза: на свим местима где је аутор клицао: „Русијо! Русијо!“ уписана је реч „Украјина“. Сматрам да је то просто злочин, за који ми се чини да следи кривична казна, јер постоје ауторска права! Кад писац и издавач закључују уговор, једна од његових тачака је неприкосновеност ауторског текста. Ако издавач не једноставно да скрати, избаци или промени неке речи у тексту, већ га чак пропрати коментарима или предговором који није усаглашен с аутором, то је већ кршење права аутора и кажњава се на одређени начин. Дакле, зашто у односима светске заједнице и посленика уметности свих времена и народа ово правило не постоји?

„Ако је дело већ издржало одређену промену у току времена, ако је постало класика, дужни смо да га прихватимо онаквим какво оно јесте,“ закључује Владислав Отрошенко.