Организације срБских студената у иностранству (ОССИ)

Милутин Станисављевић је рођен 1986. у Београду, где је и живео до 7. разреда Гимназију је завршио у Штутгарту у Немачкој. Учествовао је у размени студената и тако провео једну годину у Сједињеним Америчким Државама, у средњој школи Лас Анимас у Колораду. Бачелор добио је из међународних односа и политичких наука (Bsc International Relations and Political Science) од Лондонског Универзитета, тачније Лондонске школе економије. За време студија боравио је у неколико различитих земаља на академским путовањима, а највише се задржао у Хонг Конгу (месец дана), у Шпанији (годину дана) и у Грчкој (две године). После добијеног бечелора 2010. године, у октобру исте године започео је своје мастер студије на којима се тренутно налази, овог пута из области философије у Немачкој на Фридрих-Александар Универзитету у Ерланген-Нирнбергу.

Милутин је 2008. године је основао и током протекле две године институционализовао Организацију србских студената у иностранству (ОССИ). Прошле године организација је бројала преко 620 чланова и реализовала велики број пројеката самостално, али и у партнерству са државом (најзначајнији пројекат је био „Упознај Србију“ - праксе за 46 чланова организације у 23 министарства Владе Републике Србије) за шта је организација добила мноштво признања и награда.

Ако би те неко питао да објасниш шта је ОССИ (Организација србских студената у инострантву) у 2 пасуса, шта би му написао?

Написао бих му да је ОССИ организација која окупља велики број најбољих студената (bsc, msc, MA, phd, post-doc) широм света са свих континената и омогућава им да интердисциплинарно сарађују на патриотским и научним пројектима. ОССИ нема везе са политиком, већ једино и искључиво жели да ради на побољшању имиџа и функционисања државе Србије тамо где ОССИ-јевци то могу да помогну.

Шта те подстакло да оснујеш ОССИ?

Искрено речено - тада сам био у Мадриду на првој години студија и осећао сам се усамљено. То је био патриотски део моје свести који је имао жудњу да се испољи и да учествује у напретку народа и заједнице којој припадам, али који није нашао платформу на којој то заиста може. Тада сам одлучио да сам створим ту платформу и ОССИ је настао. После сам сазнао да је ОССИ већ једном давно постојао, па као немачки ђак који обожава традицију, линеарно сам повезао моју креацију са њеном историјском претходницом да бих потом створио јединствен ОССИ и дао му нов статут, нов начин функционисања, нову мисију и нов смисао.   Каква су твоја искуства са нашим студентима у иностранству, колико су спремни да се ангажују око било какве врсте националног прегнућа?

Људе који су изразито национални, исто тако и изразито активни други гледају као националисте. Ипак, оно што је важно рећи је да су они људи који су у другим земљама стручно, научно и безинтересно (и наравно на један ненасилан и неискључујући начин, што иде без да мора да буде речено) ангажовани у националном, или патриотском смислу имају велико поштовање од стране државе и сваку подршку коју она може да понуди. Од стране изразито десничарских удружења и организација које увек пате од једног веома искључујућег и ксенофобичног карактера и државе у свету се увек дистанцирају. Када државе и народи тако функционишу, дакле штите своје историјско благо, поштују искрене патриоте и желе све најбоље свом народу, онда такве државе имају и јак ефекат на своје госте из иностранства, тј. у овом случају наше студенте у иностранству. Мислим да је у описивању спремности наших студената да се ангажују сасвим довољно ако кажем да сам ја успео да за мање од две године без новца, без ичије подршке и без пуно времена окупим преко 600 колега широм света заинтересованих да на западни патриотски начин раде у корист своје државе и народа.   Колико су млади из дијаспоре заинтересовани за дешавања у матици, постоји ли ту нека општа тенденција, или зависи од случаја до случаја?

Све зависи од случаја до случаја, али ако сазнају да нешто није како треба и ако мисле да могу некако да помогну, да ће сигурно то желети. Када би се та њихова жеља институционализовала, тј. када би они могли да буду контактирани да помогну, када би њихова помоћ могла да користи, верујем да би већина била од огромне помоћи. Јер нико на то у дијаспори више не гледа као на помоћ, већ само као на учествовање. А немојте да се чудите што причам о акцији када ме питате о интересовању, јер морате да знате да су те две речи на западу одавно посталеистозначне. Ако је неко заинтересован, онда је и активан, тј. ради!   Познато је да је ОССИ организовала волонтирање студената из дијаспоре у институцијама матице. Каква су твоја искуства, какво си, после тог искуства, стекао мишљење о нашим институцијама?

Наше институције највише пате од тога што се у њима не налази довољно новца. Нажалост, живимо у свету у коме је новац јако битан и који је главни покретач и темељ свих акција. У држави има пуно стручних и изузетно искусних људи. Људи у МСП-у, у коме сам ја био су већином прошли кроз неколико различитих држава (СФРЈ, СРЈ, СЦГ и сада Србију) и били активни током неколико ратних година и бомбардовања… што значи да имају пуно вредних искустава и много тога што друге могу да науче. Улазак младе енергије уз велико поштовање према старом кадру, и један партнерски однос заснован на обостраном поштовању може да препороди нашу државу.

Како оцењујеш омладину у Србији, у чему је њен потенцијал, шта јој замераш?

Шта омладини може да се замери? Младим људима увек и свуда све мора да се прашта. Они уче и упознају живот. Они којима треба да се замери су стари људи! Ситуација у коју је Србија ушла током Милошевића, за време кога су синови који би се бавили криминалом и илегалним активностима и тако далеко више зарађивали од сиромашних поштених очева су оно што је уништило најважнију институцију једног народа - ПОРОДИЦУ. Изгубило се поштовање према старијем, створиле су се нове вредности, нов кодекс и ново размишљање. Данас се испаштају ефекти политике која је некад била вођена - а то је била политика да „народ слободно ради шта жели, јер у времену санкција и ембарга народ мора да се сналази да би преживео“. Што се тиче потенцијала, ту морам одмах и језгровито да кажем да је ОРГОМАН! У сарадњи са Министарством спољних послова тренутно спроводим пројекат у који укључујем и све заинтересоване колеге из Србије како би ми у иностранству, наши искусни чиновници из Министарства и наше колеге у земљи могли заједно да радимо у корист државе.

После геј параде и две године последње ДОС-ове владе у Србији, како оцењујеш стање у матици, која су решења?

Ок, прво геј парада. Изузетно је интересантно посматрати кроз историју како се од почетка прошлог века покренуо један талас опсесије према сексу. Може се рећи да је тај талас покренуо Алфред Кинси са својом философијом сведопуштајућег, отвореног секса према коме не треба имати сраман однос, јер је секс део људске природе, из које је проистекла жеља да збаце сва законска органичења на прељубу, бестијалност, хомосексуализам па и педофилију и инцест. Интересантно је да је једна студија показала да је Хју Хефнер док је студирао написао тезу у којој се дивио Кинсију, јер је по мом мишљењу Playboy и одиграо први значајан корак у данашњем свеобухватном односу са људском сексуалношћу, која је итекако другачија па чак и у парадоксалној вези са вековном црквеном владавином над западним делом света. После Playboy -а, који је имао итекако тежак старт покренут је и хомосексуални покрет од стране Хери Хеја који је такође био обожаватељ и читалац Кинсија. Ти покрети допринели су у светској јавности мејнстримизацији секса као таквог, што је наравно неке сфере секса, пре свега хомосексуализам због јачине геј лобија, извело у мејнстрим. Е сада, као неко ко је завршио политичке науке и међународне односе, ја могу да кажем да постоји један, сваком размишљајућем појединцу, јако користан сегмент у светском академском али и институционалном напретку - а то је сегмент везан за људе. Данас је свеопште прихваћено (и ово је важно, јер не кажем да се државе држе ових постулата, већ да је највећем броју људи на свету у глави усађено овакво размишљање) да сви људи треба да буду једнаки, слободни и солидарни. Е сад, како је форма владавине у свим деловима света држава, а како у највише држава па и Србији влада демократија (која каже да је народ=демос на власти=кратос), сви они мислећи и активни појединци схватиће да они могу да суделују у креирању постулата своје заједнице. Наравно, политика је коруптна - као и свуда у свету, држава не функционише савршено - као и свуда у свету, али барем народ у демократији на начин који жели има шансу да се изрази како му је воља и да тиме заправо прикаже своју вољу. Оно што је Србији потребно, и сада бих прешао преко тога да оцењујем извршавање дужности било које партије на власти, јесте да се народ активира и да ствари које жели избори, а оне које не жели на један ненасилан начин покаже да не жели. Политичари ће тога морати да се држе, јер ће се у противном други и нови људи политички активирати што политичарима на власти неће ићи у корист. Дакле, сви у акцију са вером у себе - и успех је на дуге стазе загарантован. Наравно, промене нису лаке и озбиљни пројекти дуго трају и могу да буду исцрпљујући, али пошто имамо и јако богато културно и историјско наслеђе, послужимо се овде са две наше српске пословице ко је кажу да се зна да: „нема леба без мотике“ и „без муке нема науке“.

Да ли ОССИ планира неке нове активности и које су оне?

Е, око тога већ треба да консултујете новог председника или одбор ОССИ-ја, јер као што многи знају или не знају, ја се у августу на скупштини ОССИ-ја која је била у Ректорату Београдског универзитета нисам поново кандидовао за председника, управо да би створио институцију од ОССИ-ја, која ће појединцима наметнути одговорности према институцији и поштовању њених правила. ОССИ је демократска организација, која припада и мора да буде одговорна свим члановима, али исто тако то значи да власт не могу и не смеју да имају увек исти људи. На тај начин они ће временом научити да се одвоје од моћи, за коју многи од нас знају да изузетно квари људе, али ће научити и да оне који су на функцији сматрају одговорним и не дозволе им да прођу некажњени ако негде погреше, јер то је срж и смисао демократије. 

Милутин Станисављевић, оснивач Организације србских студената у иностранству (ОССИ)
Разговор водио: Никола Маринковић