Иконописац из Подмосковља Роман Иљјушкин о Србији и деци

Актуeлни Божић иконописац из подмосковског Сергијевог Посада Роман Иљјушкин обележио је заједно са србском децом на Косову и Метохији. Тамо је одвежена хуманитарна помоћ. То су дечије играчке и писма руске деце. Још у децембру смо разговарали са Романом, и он је испричао о својим везама са Србијом. Тако је испало да се његово прво упознавање са земљом десило у трагичне дане 1999. године. То путовање може чак да се назове правим духовним подвигом.
 

Још ми је конзул у амбасади Југославије у Москви рекао тада: Романе, ја вас поштујем, ви идете да чините заиста добро дело. Он је тада знао да не идем у комерцијалне сврхе, и чак не да ратујем за Косово као добровљац. Био сам добровољац на другом фронту – на духовном. И упутио сам се у Србију како бих насликао под бомбама икону Спаса Нерукотвореног, која је бранила наше ратнике у бици на Куликовом Пољу и како бих је поклонио у име Руса Србима. Сада се ова икона налази поред цркве Светог Саве у Београду у парохијском дому. И прота и парохијани знају да је она насликана као духовна подршка у име руског народа.
 

Ужаси рата, невине жртве, посебно међу децом. Многа деца су остала сирочад. Роман Иљјушкин зна не по чувењу шта значи расти без родитеља: он сам је васпитаван у дечијем дому. После извесног времена Роман је окупио децу из Србије и одвео их на одмор у Волгоградску област, у свој завичај. У многоме то се десило захваљујући његовој сарадњи са Друштвом руско-спрског пријатељства и лично са његовом председницом Иваном Жигон. Ове године иконописац планира да заврши рестаурацију капеле у Грачаници у знак сећања на младог србског момка Николу Поповића кога су убили Албанци. У свакој школи Сергијевог Посада Роман Иљјушкин не пропушта могућност да исприча деци о Србији и увек наилази у срцима ученика жив одазив. Број писама са новогодишњим честиткама, које пишу деца подмосковског града њиховим вршњацима на Косову и Метохији врло је велик. И добијају их они не први пут. Роман Иљјушкин се сећа свог прошлогодишњег путовања на Божић на Косово и Метохију.
 

Тада сам повео са собом свог јединог сина, каже Роман Иљјушкин. Директор нашег Дома Културе дао ми је новогодишњи костим, украшен звездама. Син је био одевен у староруску ланену кошуљу са појасом и шуабру од лисице. Придружило нам се позориште Ковчег из Сергијевог Посада, чији  глумци су наступали пред србском децом са легендом на ранохришћанску тему. Имали смо 250 килограма дечијих играчака и стотине писама од деце из Сергијевго Посада. Син и ја смо се смесили у хотелу манастира Грачаница, обишли смо десет србских школа, поклањали ученицима поклоне и писма. У знак одговора они су написали својим подмосковским вршњацима више стотина писама, која сам већ стигао да поделим. Између осталог, прво у нашој градској администрацији нису веровали да ће ми поћи за руком да остварим путовање. Питали су ме: Ко ће те пустити на Косово? Ко си ти за нашу амбасаду у Београду? Али све је било једноставније: од 1999. године у Србији је остало много мојих пријатеља.