Двадесетовековни јубилеј раскринкавања

Култ личности. Ова синтагма ушла је у живот и историју Совјетског Савеза далеке 1956. године, после 20. конгреса комунистичке партије. Редовни конгрес, започет 14. фебруара, у почетку није обећавао озбиљне потресе: извештај, избори новог састава ЦК, планови за наредну петољетку. Гром је грануо 12. дана, када је на затвореном заседању Стаљина, који се до тада сматрао безгрешним, критиковао генерални секретар ЦК КПСС Хрушчов. То је био једини реферат у историји партијских конгреса, који је завршен у гробном ћутању.

Током четири сата Никита Хрушчов је оптуживао Стаљина за бескрајне репресије, незаконете методе истраге, мучења, фабриковање лажних завера, депортацију какваских народа оптужених за сарадњу са фашстима за време Другог светског рата.

Реферат је произвео невероватан ефекат. Посланици су ћутали, расправа није отворена. Одлука конгреса поводом реферата састојала се из једне фразе: Саслушавши одобрава... реализовати мере за потпуно превладавање.

Одмах после 20. конгреса започело је масовно ослобађање људи из изгнанства и логора. Биле су створене специјалне комисије које су на лицу места разматрале случајеве прогањаних. И већ крајем 1956. године кући се вратило преко милион људи. Неки од њих су покушали да се боре за обнову историјске праведности, за кажњавање оних који су криви за њихову тешку судбину. Ипак партијско руководство на челу са Хрушчовом није могло да се одлучи на такав корак. Нико није хтео да се оптужбе на рачун Стаљина претворе у критику политичког система, каже историчар Борис Илизаров.

То се тицало само самог Стаљина. Људи из његовог окружења нашли су се у сенци. Шта више, сам Хрушчов је увек говорио: ми ништа нисмо знали, све се радило по Стаљиновој наредби. Овде је постојало одређено лукавство, зато што они не само да су знали, већ су и учествовали, и били умешани у злочиначку делатност. Ипак 20. конгрес постао је неки преокрет у историји совјетске државе. То је био први покушај удаљавања од тоталитарног система. Није у потпуности било изведено удаљавање. Било је повратака, али општа тенденција разобличавања култа као тешке и страшне појаве у нашој земљи започела је 20-им конгресом.

Пола века касније историчари исто тако дискутују чега је било више у том поступку Хрушчова – борбе за власт или жеље за појакањем?

Што се тиче оцене Стаљинове личности у савременој Русији, индикативном се може сматрати изјава коју је дао Дмитриј Медведев. До данас се може чути да су многобројне жртве биле оправдане неким вишим државним циљевима. Убеђен сам да никакав развој земље, никакви успеси, амбиције не могу да буду постигнуте по цену људске несреће и губитака. Ништа не може да се постави изнад вредности људског живота. И репресије немају оправдања.